http://www.vesti-online.com/Scena/Kultura/108732/Srbi-i-Rusi-u-istoj-klopci
Olivera
Ikodinović - Vesti, Frankfurt
Srbi i Rusi u istoj klopci
Dr
Andrej Borisovič Bazilevski - član Ruske Akadamije nauka i umetnosti,
znameniti je pisac, prevodilac poezije sa srpskog i poljskog jezika...
Srpsku književnost i kulturu naročito je zadužio "Antologijom
srpskog pesništva 20. veka" - najvećom antologijom srpske
poezije na svetu: objavljenom na 3.000 strana, u tri toma - na
kojoj je radio punih osam godina. Od oko 4.500 pesama 75 srpskih
pesnika, sam Bazilevski je na ruski jezik preveo čak trećinu,
a ostatak je prevelo oko 200 ruskih prevodilaca...
●Potičete
iz jednog velikog jezika i velike zemlje. Kako to da ste postali
pasionirani istraživač srpske poezije i njen veliki poštovalac,
s obzirom da je reč o jednoj maloj zemlji na Balkanu?
- Zar je Srbija
mala? Srbija je po svojim zemnim i nebeskim predelima, po značaju
onoga što čini njen narod - velika zemlja... Istorija i kultura
Srbije, kao i svake zemlje, dostojne su priznanja i zahvalnog
izučavanja. Kod Rusa dodir sa Srbijom izaziva još i mistički drhtaj,
likovanje duše. To je veličanstvena i jasna svest o zajedničkom
učešću u velikoj tajni. Osećaj ukorenjene, neuništive bratske
veze. Oduševljenje sačuvane, uprkos svemu, ljubavi prema životu,
prostodušne otvorenosti i neugasive hrabrosti vašeg naroda, njegovog
umeća da voli i prašta.
________________________________________________________________________________________
Biografija
Andrej Bazilevski
je rođen 24.juna 1957.godine u Kalugi (Rusija). Doktor je filoloških
nauka i radi kao stručni saradnik na Institutu za svetsku književnost
"Maksim Gorki” Ruske Akademije nauka, a urednik je i Slovenske
bibiloteke moskovske izdavačke kuće "Vahazar”.
Autor je knjiga stihova "Kako ono beše” (1985), "Gospodine
Haos” (2000), "Na kraju zime” (2008), "Jednom i zauvek”
(2009), kao i mnoštva prevoda pesama značajnih poljskih i srpskih
autora.
Srpsku književnost je posebno zadužio priređivanjem trotomne "Antologije
srpskog pesništva 20.veka" (2004-2008. godine izašla je u
prevodu na ruski, a 2008-2010. na izvornom jeziku – u Izdavačkoj
ustanovi Eparhije kanadske "Istočnik"), kao i dvojezičnom
"Srpsko-ruskom poetskom bibiliotekom", u kojoj je od
2004. godine objavljeno devet knjiga, a započeto je i izdavanje
dvojezičnog literano-umetničkog almanaha "Srpsko-ruski krug”...
Dobitnik je i značajne književne nagrade "Flip Višnjić”,
koju mu je dodelilo Udruženje književnika Srbije.
________________________________________________________________________________________
Mi gledamo jedni u druge kao u ogledalu: ponekad se diveći, ponekad
ne prepoznajući sebe, a nekad čak i gnušajući se. Ali, najčešće
saosećajući i shvatajući, žaleći i radujući se što imamo jedni
druge. U tome je beskonačno zadovoljstvo uzajmne privlačnosti
Srba i Rusa. Jer, druge utehe na svetu nema.
● Objavili
ste najveću na svetu, trotomnu antologiju srpske poezije. Kako
ste došli na tu ideju?
- Ja sam filolog-slavist,
mnogo godina sam izučavao, prevodio i izdavao poljsku literaturu.
Oduvek sam se interesovao i za srpsku književnost.
Čitao sam na ruskom jeziku prevode Domanovića, Sremca, Andrića,
Ćopića, Selimovića, Crnjanskog...
Ali, pre 15 godina nisam ni pretpostavljao da ću delimično postati
profesionalni srbista. O tome je odlučilo vreme u kojem živimo,
teške devedesete godine: uništavanje Sovjetskog Saveza i Jugoslavije,
iživljavanje "međunarodne zajednice“ nad Rusijom i Srbijom,
potpuni trijumf banalnosti i cinizma. Bilo je nemoguće sedeti
skrštenih ruku. Bilo je neophodno odgovoriti na zlo...
● Ima li istine u pričama da srpska država nije imala sluha za
ovaj Vaš veliki podvig, da nije uložila ni dinara, pa čak ni da
Vam nije omogućila adekvatnu promociju?
- Niko od
nas, koji smo radili na antologiji, nije razmišljao o priznanjima,
honorarima i premijama.
Očekivanje podrške ometa napredak, naročito ako su na vlasti trgovci.
Srpska država je već godinama u teškom finansijskom stanju, kao
i ruska. Nikakve nade u njih nisam ulagao i nikakvu pomoć nisam
očekivao... Važnije je bilo to da sam ja kao radnik Instituta
za svetsku književnosti Ruske Akademije nauka mogao slobodno da
izučavam izabranu temu, da je uključim u naučni projekat, i da
radim u srpskim bibilotekama...
Kada je trotomna antologija u izdanju "Istočnika“ objavljena
na srpskom jeziku, ona je predstavljena i srpskoj dijaspori u
Kanadi. Tako da bi bio greh da se žalimo. Najvažnije je da je
antologija naišla na odziv u srcima čitalaca i pesnika – njenih
autora.
●U Srbiji
ste bili u nekoliko navrata. Kakvi su Vam utisci?
- Svaki susret
sa Srbijom daje osećaj spokojne radosti i nade. Prvi put sam Srbiju
posetio u decembru 2004. godine. U mom prtljagu su se nalazili
primerci drugog toma antologije i prvo dvojezičko izdanje "Srpsko-rusko
poetske bibiloteke": Radovan Karadžić. "Svejesen. Vseosenj”.
Očekivao sam da će knjige da konfiskuju, a mene – švercera, da
vrate nazad. Ali, pogrešio sam.
Beograd me je dočekao toplo, prijateljskim osmesima, žuborenjem
slovenske reči. Osećao sam se kao kod kuće, među svojima. Pešice
sam otišao onima koje sam tražio – ne bih li predao knjige. Vratio
sam se posle ponoći, jedva dočekavši zoru kako bi pošao u šetnju
Kalemegdanom. U sećanju su mi ostala usredsređena i prosvetljena
lica ljudi, koji stoje na molitvi u crkvi Ružici...
●Koliko se
slika današnje Srbije promenila u odnosu na onu koju ste zatekli
kada ste je prvi put posetili?
- Nisam primetio
nikakve suštinske promene, ali ima mnogo tužnih spoljašnjih izmena.
Narod je i dalje talentovan, veseo, vredan i savestan, ali se
sve teže živi. Gubici su sve vidljiviji. Prodor tuđe primitivne
potrošačke civilizacije je sve agresivniji. Sve je nemoćnija državna
struktura zemlje. Dolazi do rastvaranja suvereniteta u ljutoj
kiselini privatnih interesa.
Što bliže "višem" položaju, što bliže eliti, sve je
manje reda, pravde, svesti o dugu i časti. Tajna diplomatija sabira
plodove svojih lažnih pobeda. Potpuno isto kao u Rusiji. Velmože
su svuda iste.
Ali, neće istorija po njima suditi o narodima. Dok je živa pesma,
dok je živ jezik, rađaće se novi junaci. Oni će po savesti kazniti
sve koji su suviše uzneli i uprljali sebe izdajom.
●Često se
govori da su Srbi i Rusi jedan narod, da nas povezuju neraskidive
istorijske, verske i slovenske veze. Koje su po Vama razlike između
dva bratska naroda?
- Razlika je jednostavna - u stepenu istrajnosti nacionalnog duha.
Vi niste verovali rečima neiskrenih, nečasnih savetnika i bili
ste spremni da istrajete do kraja. Zato su vas rasturili i bombardovali.
Kao na jevtine perle i "ognjenu vodu", mi smo se polakomili
na hipnotičke himere "demokratije", "slobodnog
tržišta", "ljudskih vrednosti".
Pobedili su nas golim rukama, mašući lažnim sjajem. I još su nas
osakatili. Umirili su i jedne i druge strahom i potkupljivanjem.
Rezultat je isti: socijalna depresija, bezvoljnost, apatija. Siguran
sam, ipak, da je to samo privremeno.
●Izjavili ste da su "naša dva naroda ravnopravna po stradanju,
da mnogi rade na tome da Srbiji iščupaju srce i unište slovenstvo",
ali da Vi istovremeno "verujete da se čuda dešavaju i da
se to ipak neće desiti". Koje bi to čudo, po Vašem mišljenju,
moglo da spasi Srbiju i slovenstvo?
- Sve u svetu
se događa na jedini mogući način. Tu spada i proces razrušavanja:
to je odgovor na našu bezobličnost, opuštenost, nespremnost za
delovanje. Čudo - to je objektivno neizbežan događaj, pojavljivanje
skrivenih, neznanih zakonitosti koje teže ka harmonizaciji postojanja.
Ljudi uvek znaju samo deo razloga za ono što se dešava, ali im
je očigledna nasušna potreba za stvaralačkim promenama. Vera u
čudo nije neosnovana. U ključnim momentima istorije dolaze vođe
čija volja je otelotvorenje interesa nacije.
Radovan Karadžić – simbol mučeništva i junaštva
●U Vašu antologiju
uvrstili ste i pesme Radovana Karadžića, čije Vas je hapšenje
prilično potreslo. Kako ga doživljavate kao pesnika, a kako kao
političara i čoveka? Da li ste imali prilike da se sa njim lično
upoznate?
-Nažalost, nisam imao tu čast da se lično sretnem sa Radovanom
Karadžićem. Ali, družim se s njegovim prijateljima i znam njegovu
poeziju.
Ta ljudska, mudra i oštroumna poezija pokazuje izuzetnu ličnost
autora. Ima ljudi čija su imena postala simboli mučeništva i junaštva
u ime svojih bližnjih. Karadžić je jedan od takvih ljudi koji
je približio pad tobožnje "imperije dobra".
Zato ga mrzi svetska hobotnica. Njegovi progonitelji će biti postiđeni,
a njegovo dobro ime sa ugledom biće vraćeno srpskom narodu i zapisano
na stranicama istorije, baš kao i imena drugih Srba, koji su prošli
kroz holandsku fabriku evropskog pravosuđa.
●Kako ocenjujete
današnje rusko-srpske odnose?
- Danas mi,
možda kao nikad ranije, tačno osećamo i razumemo jedni druge zbog
toga što su se oba naroda našla jedan uz drugi u istoj klopci,
osetili grčevit ujed surovog neprijatelja.
Gusto je bilo i ranije, ali opasnost je bila jasna. Sada je ona
neograničena, jer je sva planeta u vlasti hobotnice – transnacionalne
korporacije samozaljubljenih alavih biznismenčića.
Bezbrojni pipci tog grabljivog mekušca ratuju među sobom, ali
pripadaju jednom organizmu. Naši rukovodioci su deo tog tela.
Nikakvi strateški odnosi koji idu u korist srpskom i ruskom narodu,
među državama ne postoje.
Za pojedine uspehe moramo da zahvalimo požrtvovanosti pojedinih
ljudi. Poštenim, vansistemskim, pozitivnim činjenicama - kratkom
poklapanju lokalnih pokreta hobotnice sa putanjom nacionalnih
interesa.
●Verovatno
ste upoznati s tim da se Srbija podelila na dva dela: rusofile
i rusofobe, i da se u javnosti vodi polemika oko pitanja: Rusija,
ili EU? Kako Vi gledate na tu podelu, i kako komentarišete mišljenja
"evropejaca" da "majka Rusija nije zaštitila Srbiju
u nekim teškim trenucima"?
- Razorena
gorbačovsko-jeljcinskim bojevima, Rusija nije mogla ni sebe da
zaštiti. Sada se njena snaga sasvim smanjila. Prema tome, neka
im Bog sudi – i blagorodnim "filima“ i naivnim "fobima“.
Nije stvar u polemici, već u tome da li će naše zemlje ponovo
uspostaviti nezavisnost, da li će steći snagu za skok u budućnost.
Slovenski sentimenti su u krilu EU neutralizovani kolektivnim
egoizmom; patriotski pokreti tamo imaju marginalni karakter. EU
je dekoracija, dodatak NATO. Njen spoljnopolitički zadatak je
konačno iscrpljivanje Rusije, kontrola nad njenom teritorijom,
neograničeni dostup ruskim prirodnim resursima.
Ako se Srbija, a u zao čas i Rusija, uliju u evroatlantske strukture,
to više neće biti ni Srbija ni Rusija, već postmodernističke parodije,
kopije bez originala, zaklonjene homonimima.
●Sa ostalim
intelektualcima iz celog sveta, odlučno ste rekli "ne"
rezoluciji o Srebrenici, a javno ste istupali kao protivnik održavanja
gej parade u Beogradu... Koji su bili Vaši motivi?
- Sve nevolje
čovečanstva u korenu imaju laž. Tragedije zahtevaju objektivnu
istragu - da se ne bi umnožavala mržnja, da se ne bi prolivena
krv opako pretvarala u oružje agresivne propagande i zadobijanje
privilegija. Srbi nikoga nisu ucenjivali Jasenovcem.
Rusi nisu zarađivali na pogibiji miliona svojih sinova u Hitlerovim
logorima. To je specijalitet drugih plemena. Sodomija je takođe
jedan oblik laži. Patologija nije varijanta normalnog; njen prodor
izvan psihijatrije i krivičnog zakonika, pretvaranje u modu –
znak su opasne društvene degradacije. Samo moralne nakaze, neprijatelji
svoje dece mogu da se "tolerantno“ slažu sa izopačenošću.
●Kritikovali
ste i Zapadne lidere koji su se prethodnih godina usmerili na
razaranje Srbije... Da li mislite da bi Rusija mogla više da učini
za bratski srpski narod?
- U stanju
u kakvom je dočekala treći milenijum, Rusija nije sposobna ni
na šta, osim konvulzivnog gašenja ispod psihotropne blokade. To
ne iskljčuje požrtvovano delovanje pojedinih ljudi, među kojima,
ponekad, mogu biti i političari. Među slepcima je i onaj sa jednim
okom kralj.
A bratski srpski narod, iako nije ništa manje oštećen, mogao bi
da učini i za sebe i za Rusiju malo više. Na primer, kada bi na
svoje saplemenike, biznismene kojih u Rusiji ima mnogo, uticao
da osnuju srpski kulturni centar u Moskvi. Naravno, mislim na
centar koji bi stvarno radio, a ne prosto trošio fond za lične
dohotke. Avaj, i među njima, u stilu epohe, caruje klima lične
koristi i hedonizma.
