UKS - Dokumenti

Награђени: Ного, Вучић, Цвијетић, Левчев, Барна, Алексић, Вујчић, Микић, Хаџи Танчић, Џаковић, Лалић Кровицка, Анђелковић, Глишић, Ђурић и Бошковић

Из беседе добитника награде «Десанка Максимовић»
Рајко Петров Ного: Ја знам ко сам

Да немају никог другог до Де-
санку Максимовић, Срби не би
били инокосни. Читаво једно,
али страшно столеће ова је словенс-
ка липа својим самилосним шумом и
сапатничким гласом тешила пастор-
чад историје и чинила им лада. Није
се либила да одрешито каже како је
рођена да живи за другога, да је десет
пута Сестра, па једном Жена. Тако је
сваки невољник у њеној поезији мо-
гао да нађе утеху, а сваки страдалник
браниоца. Не имајући другога порода
до песама, сви који српски и словенс-
ки зборе били су јој деца, род рођени.
Она је славила Божије дело на хиљаде
начина, посртала и понекад губила
веру, сумњала, бивала богумилски
здвојна, али само да би још дубље, ду-
шевније зарадила љубав Творца. Ко је

онако као Десанка Максимовић волео
оца, тај није био у завади с Богом: „А
ти, знам, у свакој маленој минути /
слушаш само шта шапћем ја на земљи
доле.“ И ко је онако као Десанка Мак-
симовић волео своју мајку, тај је могао
разумети зашто је „Небо златан рубац
у благој руци Богородице“. Како су
у својој простодушности велики јер
праведни стихови њене Послани-
це: „Исто смо пред Тобом ја и паук
крсташ / и на каменој плочи шарка“.

Ко се као Десанка Максимовић са
својим народом возио трећом класом,
коме су, као њој, сви у тој класи били
ближњи, и сви једнаки „као на дан
Страшног суда“, тај чека Други дола-
зак Христов и верује у нетрулежност
оне последње стварности. Таква вера
и јесте јемац дуговечности и живо-
та и поезије ове наше столетне липе,
оне само њенске наивности којом је и
дуго и дубоко поседовала свет. Света
се као непресушног Божијег рукопи-
са Десанка Максимовић није могла
начитати. Свет траје, јер значи, рече
Иван В. Лалић, а значења му је, између
осталих, на српски језик преводи-
ла ова песникиња. А зато што значи,
живот је значајан, јер је симболичан
– могли би потписати и Пастернак и
Десанка. Наша Десанка Максимовић
је, попут првих хришћана, већ у овом
животу своје ближње гледала обасја-
не оном последњом светлошћу и та-
кве их живописала. Она се са својим
Бранковчанима простодушно об-
раћала Богу као каквом Великом Не-
беском Кмету. „Мој велики знак крста
је кад праштајући махнем руком.“ И
заиста, шта друго прожима њену цар-
ску књигу Тражим помиловање до тај
свепраштајући, патенички знак крс-
та. Овој великој њеној и нашој књизи
красно би пристајале речи Његоше-
вог Игумана Стефана: „А што ми се

највише допада / Што свачему треба
наздравити!“ И не само наздравити,
већ и свему и свакоме опростити.
Праштајте. Није нимало једноставна
ова поема где је Десанка Максимовић
у свим правцима распевала Душанов
Законик. Говорећи час из цареве, час
из себарске, калуђерске, поклисарс-
ке, робовске, меропахове, јеретичке
или државне перспективе, из угла
несхваћених, наивних, каменованих,
завидних, оклеветаних, са становиш-
та бабунских, непријатељских, јасно-
видачких и иних, наша песникиња
говори самилосно и сапатнички
превасходно гласом својим, песнич-
ким, у који се стачу сви ови бројни и
брујни гласови од којих је сачињена
јединствена органска спона са нашим
средњим веком, у коме се огледају по-
тоњи векови.
(Изговорено на додели награде
„Десанка Максимовић“ 16. маја 2009.
године у Бранковини)

Рајко Петров Ного

Награда «Раде Драинац» Зорану Вучићу

Песник распет између завичаја и света
У овом оскудном времену осећам
се мало нелагодно, и тужан сам
због свих оних који су несрећ-
ни и изложени патњи, као што је и
Раде Драинац својим непристајањем
на стварност и етичким ставом, у ли-
тератури и животу, био на стра-
ни обесправљених и немоћних.
Драинчева животна стаза била
је кратка, а живот изузетно сад-
ржајан, испуњен муком и лепо-
том, љубавима и поразима. Том
ствараоцу, распетом између за-
вичаја. и света, и загледаном у
неку своју утопијску будућност,
литература је била главно упо-
риште и прибежиште у свету
који је већ губио хуманистичка
обележја. Зато je његова поезија
била (и остала) својеврсна по-
буна против грађанских конвенција,
лажног морала, наше типичне пала-
начке малограђанштине и салонског
левичарства неких буржоаских инте-
лектуалаца.
Драинац је себе сматрао изворним
левичарем и борцем за социјалну прав-
ду – зато је и проглашаван позером,
неаутентичним лиричарем и скандал-
мајстором, а доцније и потпуно изоп-
штен из српске књижевности, с очиг-
ледном намером да буде заборављен.
Али тај „Рапсод коме домовина на чело
није ударила просветни жиг“ остварио
је дело трајне књижевне вредности, које
није могло да буде избрисано ни декре-
тима, ни прећуткивањем оних, само
привидно моћних, привремених кроја-
ча књижевних и људских судбина.
Књижевно дело песника Драинца
није могло да буде прецртано. Њего-
ве књиге после Другог светског рата
биле су права реткост, али и изузет-
но и подстицајно откриће за младе
песнике који су тек ступали у књи-
жевност. Песничко дело Радета Дра-
инца у том времену било је непри-
хватљиво (саблажљиво и јеретичко),
дело које нарушава каноне друштве-
ног реализма, ремети начела свега
само социјално „пожељног“.
Поезија овог веома значајног и
особеног лиричара биће увек млада и
свежа, штампана и читана све док буде
трајао језик народа – којем рођењем,
песмом, свеколиким радом заувек
припада.
Има ли лепше књижевне судбине од
ове? Зато сам ја срећан што сам уписан
у листу достојних да понесу награду
која носи његово име.
(У Прокупљу, 13. маја 2009)
Зоран Вучић

Словенски загрљај
Промоција избора Василевског; награда СПБ
Цвијетићу; највеће признање Љубомиру Левчеву

У Варни је одржан Трећи међународни фестивал
поезије „Славјанска прегратка“ („Словенски
загрљај“, 20-26. мај), на коме су учествовали ис-
такнути песници из десет словенских земаља. По лич-
ном позиву организатора, из Србије су учествовали
академик Ристо Василевски, песници др Мићо Цвије-
тић и Виктор Б. Шећеровски и песникиња Љиљана
Стејић. Шестодневни изузетно богат и садржајан
програм обухватио је многе програмске садржаје - ок-
ругли сто на тему „Словенство у глобализацији света“,
рецитале, више наступа песника и промоција књига
и часописа, обележавање 210-годишњице Пушкина,
посете многим бугарским градовима...
Ове године уведена је и једна значајна новина – од-
ржан је први међународни фестивал певаних песама
на стихове словенских песника у три категорије: пе-
сме о словенству, песме о мору и Варни и песме на тему
„Словенски загрљај“. Међу учесницима су била многа
истакнута песничка имена, такође познати певачи и
кантаутори. Угледни међународни жири награде је
доделио истакнутом бугарском песнику и кантауто-
ру Владимиру Стојанову за Словенски триптих (који је
садржао и једну молитву Св. Саве), Олги Василенко
из Украјине, Наталији Барашниковој из Молдавије,
Елени Исајевој из Русије и дуету Нерв из Бургаса, док
је награду за опус добио истакнути бугарски песник и
кантаутор Триша Трифунов.
У оквиру програма одржана је промоција нај-
новијег избора из поезије Василевског (прошлого-
дишњег добитника највећег фестивалског признања
Велике награде „Летеће перо“) на бугарском језику, а на
завршној вечери додељена су овогодишња признања.
Међународни жири, који су чинили: Елка Њаголова
– председник Академије словенских књижевности
и уметности, академик Ристо Василевски, Николај
Петев - председник Савеза бугарских писаца, Нађа
Попова (Бугарска) и Александар Навроцки (Пољска),
највеће признање - Велику награду „Летеће перо“ доде-
лио је највећем бугарском живом песнику Љубомиру
Левчеву.

Сребрна „Летећа пера“ припала су истакнутим пес-
ницима: Сандету Стојчевском(Македонија), Ани Баг-
рјани (Украјина), Елени Исајевој и Лариси Васиљевој
(Русија). Све ове награде додељују се за песнички опус.
Награда Савеза писаца Бугарске, која се додељује
за заслуге у афирмисању словенских књижевности,
ове године је додељена српском песнику др Мићи
Цвијетићу, главном и одговорном уреднику „Књи-
жевних новина“.
Љ.

„Ћопић” Барни и Алексићу

Награда „Бранко Ћопић”, коју додељује истоимена задужбина, припала је Лаури Барни
за роман „Последња моја главобоља” и Дејану Алексићу за збирку песама „Довољно”.

Вујчићу Дисова награда

Песник средње генерације Никола Вујчић овогодишњи је
добитник угледне Дисове награде. Признање му је уручено на за-
вршној свечаности манифестације „Дисово пролеће” у Чачку.
Никола Вујичић

Признање Радивоју Микићу

Награда „Златна српска књижевност” из Фонда Алексан-
дра Арнаутовића уручена је проф. др Радивоју Микићу из
Београда. Припала му је како за целокупан допринос истраживањима српске књижевности, тако и за најновију књигу „Песничка посла” у којој се бави дванаесторицом српских песника.

Награде часописа „Акт”

Награда часописа „Акт” из Ваљева „Златно слово”, која се додељује за најбољу књигу кратке прозе објављене прошле године на српском језику, припала је угледном писцу Саши Хаџи Танчићу, за књигу „Кафкин сан”.
Додељене су и награде овог часописа за најкраћу причу, које имају интернационал-
ни карактер. Прву награду равноправно деле Бајо Џаковић (Јагодина) и Олга Лалић Кровицка (Пољска), другу Миливој Анђелковић (Београд) и Ненад Глишић (Кра-
гујевац), а трећу Зоран Ђурић (Крушевац) и Драгана Бошковић (Нови Сад).