UKS - Dokumenti

Откривени барељефи са ликовима Радоја Домановића и Милоша Црњанског

СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈA КЊИЖЕВНИМ ВЕЛИКАНИМА РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ И МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

У подне, у уторак 17. фебруара, у холу
Удружења књижевника Србије откри-
вени су барељефи са ликовима Радоја
Домановића и Милоша Црњанског, рад ака-
демског вајара Остоје Горданића Балканског.

На пригодној свечаности и у присуству већег
броја писаца, новинара и поклоника писане
речи двојице прворезрадних српских писаца,
поздравне речи упутио је Срба Игњатовић,
председник УКС. Спомен обележје Радоју
Домановићу открио је проф. др Мића Јова-
новић, ректор Универзитета Мегатренд.
Барељеф Милошу Црњанском на свеча-
ности је открио универзитетски професор
Мило Ломпар, који је и председник истоиме-
не задужбине изузетног писца. Задужбина је
и спонзорисала ово уметничко обележје.

У краћој беседи, Ломпар је нагласио да
је Црњански највећи српски писац XX века,
подсетивши да ова институција наставља са
објављивањем критичког издања његових
дела, а да се управо појавио том „Драме”.

проф. др Мића Јовановић:

Данас постављамо барељеф са ликом Ра-
доја Домановића на Кућу српских писаца
у Француској 7. Ова изузетна част припала
је Мегатренд универзитету, који је као академска
заједница за образовање младих нараштаја – која
у свом окриљу има и два факултета директно ок-
ренута духовном стваралаштву, ФКМ и ФУД – са
задовољством прихватио да помогне и покрије
трошкове за израду барељефа. Постављањем овог
обележја, Радоје Домановић добија заслужено
место међу духовним великанима овог града, чије
дело је већ одавно уткано у моралну вертикалу
српске културе.
Домановића данас видимо у оном блиставом
сазвежђу одабраника који су не само уметничким
талентом, већ и етичношћу и личном жртвом по-
тврдили своје духовно подвижништво. Припадао
је ексклузивном духовном кругу у коме се живот
и дело до краја прожимају и чине нераздвојну це-
лину – свака његова написана реч потврђена је
моралним и људским чином.
Домановићево значење у заснивању и узди-
зању на највиши књижевно-уметнички ниво
жанра сатиричне књижевности је изузетно. Суд
који је о њему, пре скоро сто година, изрекао Јован
Скерлић, ни данас није ништа изгубио од своје
уверљивости– напротив, време га је до краја по-
тврдило: „Уносећи много смелости, са ширином
видика, са искреном љубављу према земљи и ње-
ном добру, Домановић је радио не само на жиго-
сању онога што не ваља, но и на подизању јавног

обележја, Радоје Домановић добија заслужено
место међу духовним великанима овог града, чије
дело је већ одавно уткано у моралну вертикалу
српске културе.

Домановића данас видимо у оном блиставом
сазвежђу одабраника који су не само уметничким
талентом, већ и етичношћу и личном жртвом по-
тврдили своје духовно подвижништво. Припадао
је ексклузивном духовном кругу у коме се живот
и дело до краја прожимају и чине нераздвојну це-
лину – свака његова написана реч потврђена је
моралним и људским чином.
Домановићево значење у заснивању и узди-
зању на највиши књижевно-уметнички ниво
жанра сатиричне књижевности је изузетно. Суд
који је о њему, пре скоро сто година, изрекао Јован
Скерлић, ни данас није ништа изгубио од своје
уверљивости – напротив, време га је до краја по-
тврдило: „Уносећи много смелости, са ширином
видика, са искреном љубављу према земљи и ње-
ном добру, Домановић је радио не само на жиго-
сању онога што не ваља, но и на подизању јавног
морала. Оригинално схваћена, снажно изведена,
та дела су најбоље политичке и социјалне сатире
у српској књижевности, и значе не само моралну
карактеристику једнога доба у српском друштву
но и оснивање једног новог рода у српској књи-
жевности.“
Високо постављајући циљ не само у сатирич-
ном, већ шире, у књижевном стварању уопште,
Домановић као литерарни делатник и морална
парадигма остаје узор и надахнуће српским књи-
жевним посленицима, али и свим осталим ствара-
оцима који се исказују у разним сферама ствара-
лаштва. Иако у књижевној опсервацији окренут
непосредном животу и стварности, Домановић
се у уметничком поступку издигао изнад реалис-
тичких канона и у свој исказ унео изузетну ства-
ралачку имагинацију. Читава палета креативних
поступака – од алегоријских и фарсичних, преко
карикатуралних, хиперболичких и гротескних,
до разних видова ониричког посредовања чове-
кове збиље –даје његовом рукопису специфичну,
препознатљиву, домановићевску боју.
За Домановића се може рећи да је своје сатире
доследно заснивао на етосу смеха, као феноме-
ну који је, у психолошком и уметничком смислу,
човеков ексклузивитет. „Смејати се – је људски“,
– то је ставкоји потписује и овај наш велики сме-
хотворац, који је желео да смехом разобличује и
жигоше, али истовремено – и гради и поправља.
А, то је, неизбежно, подразумевало и унутрашњи,
етички став према комичном и, следствено томе,
највиши вид његове креативне трансформације.
У том смислу, Домановићево књижевно стварање
се данас прима као „живо дело“, које има шта да
каже и савременом читаоцу. И не само „шта“, него
и „како“. Као књижевно-уметничке творевине,
његове алегорично-сатиричне приче – Данга,
Вођа, Страдија, Мртво море, Укидање страсти,
Краљевић Марко по други пут међу Србима и друге
– представљају истински образац, којим се на-
дахњује данашње књижевно братство сатиричара
у Србији, налазећи у Домановићевом делу непро-
лазан узор и моралну и стваралачку потпору.
С пријатним узбуђењем откривам барељеф у сла-
ву Радоја Домановића и његовог бесмртног дела.

Мића Јовановић