Преминули књижевници Лазар Дашић и Боривоје Карапанџић, сећање на Брану Црнчевића

Sa velikim žaljenjem obaveštavamo prijatelje i saradnike da je preminuo naš dragi kolega, pesnik Lazar Dašić iz Grishajma kod Darmštata,član uprave i jedan od osnivača Udruženja pisaca "Sedmica" i član Udruženja književnika Srbije .
Lazar Dašić je rođen 17. novembra 1949. godine u Brezojevici kod Plava, u Crnoj Gori. Detinjstvo je proveo u Drsniku kod Kline, u Metohiji.
Pesme objavljivao u "Pobedi", "Bagdali", "Osvitu", "Zavičaju", "Jedinstvu", "Stremljenjima", "Književnim novinama" i u drugim listovima i časopisima.
Na nemačkom jeziku pesme objavljivao u časopisima "Hessische Literatur Bote", "Literat" i "Gegenwind".
Objavio je desetak knjiga pesama. Jedan je od autora zbornika književnih radova jugoslovenskih pisaca koji žive i rade u Nemačkoj: "Usnule zvezde", "Sunce iznad domovine", "Pismo sa Majne", "Kapi života", i "Razglednica iz Nemačke".
Dobitnik je nagrade za poeziju "Lazar Vučković" i "Kočićevo pero".
Svojim decenijskim radom i zalaganjem ostavio je neizbrisiv trag u savremenoj srpskoj književnosti.
Sahrana Lazara Dašića obavljena je u sredu, 11.05.2011, u 13.30, na groblju u Grishajmu kod Darmštata.

Uprava UP "Sedmica"

* * *
Познати новинар, писац и историчар,
почасни члан Удружења књижевника Србије,
Боривоје Карапанџић из Кливленда,
преминуо је 29. априла 2011, у 90. години.
За свој књижевно-историјски и црквени рад и труд
на очувању српског језика, писма и духовности у Америци,
добио је многа признања, па и Орден Светог Владике Николаја Српског, који му је, у отаџбини, доделио Владика шабачки Лаврентије.
Пре четврт века Боривоје Карапанџић проглашен је личношћу године Српског народног савеза, а убрзо потом добио је и награду града Кливленда за животно дело. За почасног члана Удружења књижевника Србије изабран је 1989. године.

СЕЋАЊЕ НА БРАНУ ЦРНЧЕВИЋА

Мирослав Тохољ

ПЕТА СТРАНА СВЕТА
или водич кроз Црнчевићеву прозу

Можда сте запазили како многи мисле да су прочитали све, или готово све што је написао Брана Црнчевић. Ништа необично када је реч о духовној сродности вредног и по много чему изузетнога српског писца и оних из чијих уста је узимао реч и на темељу исте артикулисао своју мисао.
Црнчевићеве афоризме самоуверени читалац читао је, претпостављам, у некадашњем Јежу, можда је држао у руци и неко од издања књиге Пиши као што ћутиш (1965) и, ето, упамтио прегршт сентенција за које понекад мисли да су народне изреке. Био је можда и на премијери Девојке са три оца (1965), али му, из неких изванпозоришних разлога, промаче Кафаница, судница, лудница (1965).
Комад Трособна самица, последњи Црнчевићев драмски текст, није гледао нити је читао, јер комад није ни објављен ни постављан у театру, пошто у данашњој Србији нема позоришта, а изгледа ни позоришних редитеља, кадрих да поднесу толику дозу сатире на рачун Хашког трибунала, којег овде већ увелико сматрају српском правосудном институцијом, јер се онде Србима и Србији углавном и пресуђује и јер српске власти са хашким тужилаштвом сарађују и шире и дубље и далекосежније неголи са ма којим овдашњим судом, па још и недовољно!
„Пресуда је негде изречена, а нас привикавају да изрицање пресуде примимо скрушено и са разумевањем… 'Не знам да ли сам крив, али осећам се као кривац', то је одговор који експериментална лабораторија глобалистичке правде очекује од сваког Србина и српске државе.”
То је Бранина „констатација” у једном од „налаза” сабраних у збирци Седам мокрих мајица (2007).
Говоре ли вам, питао бих самоувереног саговорника, говоре ли вам нешто ови наслови: „Србија у причи”, „Приче из детињства”, „Породичне приче”, приче из кафане „Црно маче”; једном речју Заштитница уметности и друге приповетке (2003).
Руку на срце – чујем како одговара случајни читалачки узорак – Заштитницу нисам читао, али „друге приповетке” да.
А Српска посла да ли сте?
Како да не! Ја сам онај Синовац коме се писац све време обраћао.
Значи ли то да је писац баш на вас мислио докле је писао оне речи: „Је ли мој очај стваран, или је то страх од јаловости? Мора ли писац сваку своју књигу населити људима? И јесу ли, као што верујем, Срби стручно разбијени на зачуђене очи, уплашене уши, беспомоћне руке, себичне желуце, усамљене главе. Може ли се од овако разбијених људи саставити прво човек, а онда, временом, и народ српски?”
Да, на нас је мислио! – чујем одговор било којег од саговорника. – Само што ми још нисмо знали да сврха физичке и психичке демонтаже бејаше распродаја у деловима на светском тржишту људских органа. Звучаће парадоксално, али и распродаја органа испод тржишне цене била је кадра да нас састави као народ, да нас потоњи Срби на власти нису потценили као Србе и донаторе делова сопственог тела. Шиптарска посла! А ако на томе није могла да се успостави Србија, успоставља се независно Косово на челу са својим „црним хирурзима”.
Има и о томе речи у Црнчевићевим књигама. А, пре, јесте ли читали, питао бих, Српска и хрватска посла, књигу близнакињу Српских посала?
Мој саговорник, чујем, каже да јесте. Онда се, приметио бих, сећате суштинског питања о националном саморазарању? „Ко нас је научио и где смо научили да другим људима и народима приписујемо свакојаке предности, а да за оно што нам се догађа ситничаво тражимо кривце искључиво у себи?”
Потом би на ред дошла Књига задушница (2006) са чијих корица још кликће једна Михизова савршено тачна оцена о Црнчевићу. „Ретко је који наш писац тако штедро расут по жанровима и врстама, тако самоубиствено разапет над краткотрајним поводима свакодневице, тако несхватљиво лишен целомудрене озбиљности пробирача, тако заверенички одан нашим домаћим мукама и неподопштинама и тако трајно укорењен у њих без прапораца фолклора, тако истински савремен без помодности, тако на ти са животом.” У тој књизи су Бранине успомене посвећене сенима бивших познаника и пријатеља, пламичак Црнчевићеве свеће на тренутак их осветли, и тај трен остаће за сва времена, а у одблеску се назире слика времена и трагови људи у њему, које истраживачи наше цивилизације неће моћи да заобиђу.
„Уметност је писмо у будућност… Нестрпљивим писцима се причињава да су им најважнији читаоци, и једине судије, овде и сад. Лаковерно се надају да је најбитније оно што се са њиховим писмима сада догађа. Тешко онима који не схватају разлику између славе и популарности. Куку људима који своје писмо у будућност на силу снабдевају печатима званичне критике и свакојаким признањима. Јао лауреатима! Узалуд се труде да прикупе највећи број признања овде и сад. Далеки и непознати читалац добиће само она писма која су му, нерођеном и непознатом, заиста упућена. Напорно је писати писма у будућност, али лепа је нада да ће ваше писмо једнога дана стићи на безброј адреса.” Тако је писао у последњем издању књиге Дневник једног… (2006, стр. 270) у коју је од ранијих издања укључено свега седамдесетак страница, а задржао стари наслов.
Роман Земља надимака (2005) посвећен је тајкунима и олигарсима увереним да могу све и да им је доступно оно што није доступно стаблу на којем су излистали попут имеле, надрилекарима сваке душе и сваке историјске болести. „Стране реч и појмови умножавају се у српском језику као бела крвна зрна и прождиру домаћу реч” – вели један од јунака романа. – „Знате ли шта је реч транзиција? То је теретни воз који у фургонима носи убијене српске речи да их негде закопа. То је језички геноцид… Данак у крви је ситница према данку у језику!… Какву су то бољку открили у нама кад нас, пошто су нас темељно обесправили, уче људским правима? Уче нас причи о добру и злу као да је никада нисмо чули, обећавају нам да ће нас, будемо ли послушни, примити у хришћанство. Судије уче да суде, докторе да лече, официре како да воде војску, педерима објашњавају где је дупе, полицију уче да хапси, а свештенике да се моле Богу…”
Роман Чувари пепела (2009) у ствари је савремена глобалистичка бајка коју је писац испричао одраслој или још нерођеној српској деци не би ли их, „овердозирану” аморалним вредностима светског система и тржишта у рукама Уједињених владајућих породица, свакојаким уговорима са ђаволом и најразличитијим обличјима, подсетио на живот према Божјим заповестима, омеђен готово паганском националном традицијом. Пепео пишчевих пријатеља, учитеља и ближњих, у овој умешно приповеданој бајци, духовни је еликсир који у савременој лудници чисти душе од Ахтисаријевих и Ахнесеријевих серума, лажних пророчанстава и игре лажним бисером, од агената новог светског поретка и њихових батлера бачених на Србију. Главни јунак романа, Борис Факхмељников, попола Србин и Рус, зацело православац, иначе лудак међу тобоже нормалнима и нормалан међу наводно лудима, луцкасти филозоф и сневач, најзад је заузео место у савременој српској књижевности.
Последња књига Црнчевићевих „налаза и дијагноза” носи наслов Шта има (2010). Сам наслов довољно пита. А на питање одговара, такође насловом, две године раније објављена збирка Има да нас нема. Та књига је сама по себи списак апсурдних питања и још апсурднијих одговора. „Где смо били? Нигде! Шта смо радили? Ништа! Коме смо веровали или коме сад верујемо? Никоме! Коме смо се, такви какви смо, замерили? Свима. Ко нас је овако распарчао? Наши нови пријатељи. Зашто? Нисмо умели да живимо заједно, зато су нас раздвојили. Јесу ли Срби из Хрватске протерани или су отишли драговољно? Протерани су. А зашто су протерани? Зато што нису умели да оду драговољно. Да ли је Косово изгубљено? Било би изубљено, али га је Клинтон нашао. Да ли је Клинтон вратио изгубљено Косово? Ко шта нађе, његово је, рекао је Бил. Где је сада изгубљено Косово?”
Па, јесмо ли довољно читали Црнчевића, или смо га ипак више слушали, а то су две различите ствари, два различита Црнчевића.
Нема одговора.
Јер требало је натенане…
Џаба нама што један хрватски колумниста, ту недавно, у загребачком вечерњем листу написа ове речи: „Српска је политика једно чудо, несхватљиво за људе који нису читали дјела владике Велимировића, прозу Бране Црнчевића, проучавали битке војводе Живојина Мишића и биографију краљоубице Драгутина Димитријевића Аписа.” Овај мора да је мислио најпре на Црни ђаво црвени реп, те је његове оцена и одштампана на корицама новог двотомног издања поменуте књиге.
Црнчевић је добио своје битке, али ми ћемо их, изгледа, још губити. Узалуд нас је горко тешио: „Жестина којом смо се борили за мир равна је само жестини којом су се наши непријатељи борили за победу у рату. И сви смо победили. Они су нас победили у рату, а ми смо себе победили у миру.”
Бранине речи готово увек су попримале профетско сазвучје, и видећете: многи пут ми ћемо бити сведоци овог горкога пророчанства.

Петар Пајић
СВЕ ШТО НАМ ЈЕ ОСТАВИО У НАСЛЕЂЕ

Све што је изговорио и све што је написао Брана Црнчевић била је литература.
Он није умео другачије ни да мисли ни да осећа овај свет, па све што је урадио и оставио иза себе може се рећи да је литература.
Кад ово кажем, мислим и на оне стотине колумни, написа и чланака расутих по разним новинама, који су увек имали дневну, пре свега политичку актуелност, а по стилу и изразу литерарну трајност. Био је човек сатиричног пера, са лица, а нежног срца и детиње душе, са наличја. Његова сатира на наш менталитет и догађања умела је да буде оштра, али у њој никада није било ни слова мржње, злурадости, осветништва. Она је незлобива. Сви који би се препознали примали су то кроз катарзу смеха.
Писао је подједнако успешно и за децу и за одрасле, и за новине и за књиге, и за читање и за гледање, и за слушање и за играње, и за причање и за певање.
Писао је у свим књижевним формама, од афоризма до романа, од новинских текстова до поезије. Чега се год дотакао својим пером то је добијало другачији смисао и другачију боју, постајало је памтљиво, у све је уткивао дух без којега и речи као и ствари остају мртве.
Ако бисмо се питали у коју категорију стваралаца треба сврстати Брану Црнчевића који је био и новинар и драмски писац и романсијер и сатиричар, ја бих рекао да му је право место међу песницима. Не само због тога што је аутор изванредних стихова, већ због тога што се поезија уткива у све што је написао, што је присутна у сваком његовом тексту.
Одласком Бране Црнчевића нормално је да се осећа велика празнина у нашем литерарном животу, али ту празнину трајно ће попунити књижевни историчари, критичари и институти кад среде све оно што нам је Брана оставио

Радослав Братић
У ПОМЕН БРАНИ ЦРНЧЕВИЋУ

Брану Црнчевића познајем од 1969. године, када сам стигао у Београд на студије. Већ тада је светлела једна снажна књижевничка звезда, да се не зна да ли је био бољи песник, дечји песник, афористичар, драмски писац, одмах затим прозни писац, новинар Јежа, НИН-а, Дуге и Политике. У последње време најприсутнији је био у листу Печат.
Био је један од најдуховитијих људи које сам икада упознао. Никада није примао на себе тешке облаке, већ би их одмах растурио око себе и све претварао у хумор и од свега правио бескрајни смех.
У последње време, када му је, како он каже, држава пропала, али пропадају и издавачи и библиотеке па и сами читаоци, његов пријатељ Мирослав Тохољ је објавио, ако се не варам, Браниних дванаест књига. Иначе је објавио осамнаест књига.
То га je итекако враћало у наручје и бившим и новим читаоцима, у руке публике. А Брана је магија за публику.
Седео сам с њим у последње време, сa Белком Авдаловићем, више пута, и то пред Бранину смрт. Није се дао, био је и даље пун хумора, а знао је коју реч да проговори и против смрти саме.
Слушао сам га неколико пута као госта на телевизији, где је причао како је пријатељевао са Милошевићем, а о ДОС-у није имао нимало похвално мишљење. Прича о ДОС-у наводила га је на нелагоду попут лупања о шерпе и лонце.
Можда нико као Брана Црнчевић није са Бориславом Михајловићем Михизом знао да прави такве бравуре и брзе, бриљантне поенте. Они су били као два дива на једном месту. Михиз је имао неприкосновени ауторитет, а Брана бескрајни таленат, хумор и комику.
Кад сам примао награду „Меша Селимовић”, Михиз ме је убедио да ставим лептир машну. Рекао је: „Ти си из Дучићевог краја, племић пореклом.” Кад сам ставио лептир машну, Михиз је дошао први и седео је на клупи у Скупштини града. Позвао ме је прстом да дођем. Њему се придружио и Брана Црнчевић. Тада су ми шапнули на уво, да ко не чује: „Конобар, кад ћеш служити?” Прво су хтели да ме уздигну, а потом да ме спусте на земљу. После доделе награде, Брана је предложио да седнемо у хотел „Сплендид”. Међу њима је било десетак академика, а Брана и Михиз су били главни шармери и ненадмашни приповедачи.
Критичари и критика ће имати шта да пишу и напишу о Брани Црнчевићу.
У писму које пише Милораду Вучелићу у листу Печат, а поводом смрти Његове Светости патријарха Павла, Црнчевић истиче да се плаши како ћемо бити „гурнути у мутне екуменистичке воде из којих више нећемо никада испливати на своју чисту православну обалу”. О Његовој Светости господину Павлу говорио је веома лепо и дирљиво.
Читао сам последњи објављени Бранин роман Чувари пепела. Већ је Брана био болестан, и ја нисам имао храбрости да му се јавим и захвалим се на поклону.
Сада, са ове даљине, ја се надам да нас Брана, наш боем и песник, и чује и види. Што је дотакнуо, њему се позлатило. Шаљем му један поздрав и кажем: Мајсторе, одмарај у миру!