Документи Догађаји Књижевне новине БМС писаца Управни одбор Књиж. з-друштва УКС Саопштења Издања SL magazine Линкови

Полемике, отворена писма, изјаве... - децембар 2011.   Саопштење Уније синдиката просветних радника СрбијеНеко жели да породицу замени државом, која треба да се меша у најосетљивију мрежу људских односа: односе између родитеља и деце. Београд, 26.12.2011 Србија је, већ дуже времена, као она земља иза огледала, описана у роману Луиса Керола о Алиси. У њој се дешавају чуда невиђена, а нарочито кад је у питању наметање закона у најосетљивијим областима људског живота и рада, без икаквог освртања на то шта о томе мисли огромна већина људи којих се такви закони тичу.Тако је и у најновијем Преднацрту Закона о правима детета, који је половином децембра 2011. стављен на јавну расправу. Идеолошка основа овог закона је да се деци дају "сва права",а да се највећи број истих одузме одраслима, пре свега родитељима, васпитачима и просветним радницима, који су у преднацрту подразумевани као "сумњива лица" и "злоставитељи" деце, који над њима непрестано врше психичко и физичко насиље. У преднацрту је свако физичко кажњавање, па и ограничавање, детета повезано са злостављањем, и строго забрањено; деци је омогућено да имају чак и "политичка права" (иако је основно политичко право, право да се бира и буде биран, из кога проистичу и сва остала политичка права, повезано с пунолетством); деца могу да се суде са родитељима, да их шпијунирајау и "откуцавају" ако им дотични ускраћују "дечја права"; петнаестогодишњаци, у најосетљивијем добу узрастања, добијају право да родитељима забране увид у свој здравствени картон, итд. Преднацрт закона је већ наишао на оштре критике шире јавности и стручњака. Наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић је дијагностификовао о чему је, кад је овај чудовишњи закон у питању, реч: "Иза овога крије се интерес лобија који захваљујући дечјим правима, веома добро живе. Није тачно да се усаглашавамо са Европом, јер овако ригорозне законе има мало земаља у свету. Они који су писали овај преднацрт спадају у болесно амбициозне људе, који су са разних страна покупили најрадикалније мере и упаковали их у нешто што личи на експеримент "ин виво" због чега треба да се плашимо будућности"("Правда", 15. децембар 2011). Родитељи ће, ради наводног дечијег добра, морати да обезбеде стални надзор деци до десет година (рецимо, не можеш да пустиш основошколце млађег узраста да се са вршњацима играју испред зграде, јер ћеш због "небриге" бити кажњен затвором). Заштитник права грађана, Саша Јанковић, то овако тумачи: "Морамо да прихватимо реалност да улице Србије нису безбедне као што су раније биле. Не можемо да прихватимо да деца не буду безбедна када их пустимо да се играју, или да оду до продавнице, али то је реалност, и морамо у складу с тим да се понашамо"("Правда", 15. децембар 2011). А зашто бисмо прихватили ту реалност, поготову ако то није реалност? Јер, Србија, упркос свему, још увек није ни Харлем, ни Бронкс (осим ако неко нема намеру да је у то претвори), и насиље и отмице деце још увек су изузетак, а не правило. Ту је и читав низ других мера, од којих се не зна која је од које апсурднија. Драгана Ђорић, из удружења "Родитељ", каже: "По новом закону, ваше дете од десет година стиче процесну способност, па може да вас тужи јер му нисте дали џепарац или сте повисили тон прекоревши га за јединицу у школи. Може и да се суди с вама или да има заступника и то не законског попут родитеља као до сада, већ било кога"("Правда", 15. децембар 2011). Зоран Миливојевић упозорава на погубне последице оваквог назови-закона: "Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да треба да пријаве родитеље, деца ће то и чинити. Већ имамо искуства у земљама где се тај механизам злоупотребљава, да деца уцењују родитеље да ће их пријавити или да их заиста лажно пријављују ако их родитељи "не слушају". /.../ Све то значи да ће родитељи бити много више немоћни него до сада, а деца моћна. Родитељи ће почети да се више свађају око васпитања, а у случају развода биће све више лажних оптужби за злостављање. У васпитање деце ће се све више мешати баке и деке, комшије, поготову васпитачице у вртићима и учитељи у школама, који ће бити задужени да посумњају да нешто није у реду и да о томе обавест надлежне службе. /.../ На сваку пријаву, ма колико она била смешна и ирационална, мора да дође полиција, криминалиста, да се оде на разговор у Центар за социјални рад. Резултат је да ће за десетак година бити много више несоцијализоване деце, деце коју њихови родитељи нису могли да обуздају. А када су родитељи немоћни, тражиће помоћ стручњака који ће стављати још више дијагноза као што је "поремећај пажње", "високо функционални аутизам", "поремећај понашања", и измишљаће се нове, тако да ће се лењост због које неко одлаже обавезе звати "синдром прокрастинације", итд. А за ове дијагнозе прописиваће се лекови које ће деца морати да пију"("Православље", 15 октобар 2011) Као што су већ истицали критичари овог накарадног закона, породица, као основна ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима (Члан 16, став 3 : "Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва"), са Конвенцијом УН о правима детета ("Породици, као основној јединици друштва и природној средини за развој свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници", као и чланом 5 овог документа, у коме јасно стоји да ће "стране уговорнице поштовати одговорности, права и дужности родитеља, чланова шире породице или заједнице, како је предвиђено локалним обичајима"),и домаћим Законом о породици. Овде, међутим, неко жели да породицу замени државом, која треба да се меша у најосетљивију мрежу људских односа: односе између родитеља и деце. Такође, преднацрт закона даје малолетнику права одраслог: као што рекосмо, дете од 15 година има право да родитељима забрани увид у свој здравствени картон. Наш познати дечји психијатар, Светомир Бојанин, упозорава: "У петнаестој години дете довршава дозревање оних структура мозга (ретикуларни систем) који омогућава сажимање сазнајних процеса са максималном пажњом. Та пажња ће се формирати тек негде око 18 године када можемо рећи да је ниво сазнајних процеса дорастао свој пуни обим и капацитет. Оптеретити тај млади мислећи свет бременом које првезилази њихове спосбности, може да угрози само њихов развој и идентификациони процес. И ништа друго" ("Православље", 15. октобар 2011). У овај Закон се уводе права деце - припадника тзв. "сексуалних мањина", што може само да изазове даље поларизације и напетости у нашем, ионако ровитом, друштву. Унија синдиката просветних радника Србија нарочиту пажњу обраћа како свом чланству, тако и свима заинтересованима, да се, по преднацрту овог Закона, уводи као обавезно, не само основно, него и средње образовање, при чему се захтева да се у редован школски систем уведу сва деца, међу којима су и деца из "социјално нестимулативних средина" (шта то значи, у земљи која је, са преко милион незапослених, скоро сва постала социјално нестимулативна средина?) и тзв. "деца улице" (што значи да редовна школа треба да постане својеврсни поправни дом, а професори треба да буду васпитачи у том дому). Права детета, по преднацрту закона, таква су да ће професори моћи само да буду њихови послушни чувари, које ће ђаци моћи да злостављају по својој слободној вољи, јер се не предвиђају никаква озбиљна дисиплиннска правила (а реч "дисциплина" потиче од латинске речи "discipulus", што значи "ученик"; дисциплина је радна атмосфера у школи, без које нема учења и напредовања у знању). Ко год је гледао филмове о америчким јавним школама, у којима влада несавладиви хаос, и у коме су просветни радници глинени голубови дечје самовоље, зна шта нас чека у најскоријој будућности - ако не будемо спремни да се суочимо са најновијим изазовом и искушењем, створивши закон који ће не само штитити права детета, него и давати правац за њихов развој кроз испуњавање обавеза, Србија ће потонути у беспоредак из кога ће се тешко моћи извући. УСПРС ће настојати да, скупа са родитељима и свим другим заинтересованим лицима и организацијама, помогне да се тај беспоредак спречи, и да наставимо да се крећемо путем личног и друштвеног препорода. У Београду, 23.12.2011. Председник УСПРС Драган Матијевић info@cirilica-beograd.rs http://www.cirilica-beograd.rs http://album.cirilica-beograd.rs Удружење грађана ЋИРИЛИЦА 11070 Београд,Србија Др Ивана Рибара 115/Б Београд 28. 12. 2011. Политика АД Цетињска 1 Зефирино Граси, ген. директор Поштовани господине Граси, Приликом преузимања штампаног материјала у Вашој компанији, наш члан, чија фирма користи Ваше услуге, уочио је да су почела да нестају ћирилична слова из „Политике”, која се препознавала управо по њима и била симбол слободног српског новинарства и српске државности. За нас је представљало врло непријатно изненађење када смо сазнали да су натписи на канцеларијама, пресеци основе (тлоцрти) објекта, као и обрасци интерних докумената који се користе у оквиру компаније, одједном постали латинични. На питање нашег члана како је нестала ћирилица и који је био повод, запослени су му одговорили да је то учињено приликом увођења ИСО стандарда. Дакле, након једног века, у „Политику“ је ушла латиница на основу стандарда који на то никога не обавезује, али је примењен, вероватно у нади да ће то повећати обим услужних делатности штампарије и компаније у целини, према потенцијалним партнерима којима је латиница, наводно, ближа. Ми из Удружења Ћирилица сматрамо да и ту грешите, јер пословни партнери управо цене „Политику“ као нешто што траје већ други век и препознају је као робну марку писану само на ћирилици. Зар промена писма на идентификационим картицама запослених, које одмах упадају у очи, не симболизује губитак основног идентитета и кредибилитета компаније? Зар (гледано са аспекта пословне психологије) и пре самог почињања разговора са пословним партнерима, те картице не сугеришу подређену страну у разговорима о послу и спремност да се прихвати све, закључно са најбеднијом ценом услуге о којој преговарате? Зар пропадање „Политике експрес” и неславно гашење тог листа није најбољи пример погрешног схватања и односа према ћирилском писму? Управо је замена писма и прелазак на страно, латинско писмо, била почетак краја новине која је излазила преко 40 година. Онај коме је то пало на памет, вероватно је „инвентивно“ очекивао супротно од онога што се десило: читаоци су спонтано напустили лист и он је дефинитивно угашен 22. децембра 2005. године. „Вечерње новости“ нису направиле такву несмотреност, па постоје и данас и успешно парирају многобројним латиничним листовима. Народ није хтео такав „Експрес“, и тиме се по ко зна који пут показао доследнијим од своје ткз. елите која, подилажењем страним укусима и утицајима, мисли да може поправити свој положај, и то нарушавањем основних идентитетских вредности, где је питање писма од прворазредног значаја. Оно што ни комунисти нису урадили, лагано чине измишљени ИСО стандарди. Подсећам Вас да су у време комунизма, када је сваки пример истицања српства био осуђен као националистички напад на друге братске народе, управо „Политика“ и ћирилско писмо били симболи српског националног идентитета и духовности, и заједнички чували свест о томе ко смо и коме припадамо. Просто је немогуће замислити „Политику“ без своје ћирилице као нечег препознатљивог и дефинисаног у времену, што чини танку линију раздвајања од свих осталих листова на нашем тржишту. А додатно је забрињавајуће (ако су тачне информације које је наш члан добио у Вашем погону) што се за спољну комуникацију у Вашој компанији користе ћирилични обрасци (дакле, фамозни ИСО стандард ипак није препрека), а за унутрашњу – латинични! Чему таква двострука пракса, и какву корист било ко може очекивати од ње? За крај, имајући искуства са накарадном и противуставном праксом неких институција које нам уводе разне стандарде, не би нас чудило да су вам приликом увођења ИСО стандарда у Вашу компанију прећутали следеће: међународни стандард ISO 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet) међу језицима који користе латинична писма не наводи српски језик. Зато Вас још једном молимо да зауставите продор латинице у „Политику“ и на тај начин не преузимате на себе статус починиоца (желимо да верујемо да је у питању само несмотреност) нечега што може бити кобно за све Ваше листове и штампарске послове, а Ви бисте остали упамћени као најодговорнији за страдање највећег српског бренда у новинарству. Уосталом, на ту интервенцију имате и законско право на основу Устава Републике Србије, који гарантује употребу српске ћирилице у свим делатностима не само од службеног, него и од јавног значаја за државу. Немојмо се заваравати: данас на вратима и идентификационим картицама – сутра у новинама. У Београду, Са поштовањем, 28. 12. 2011. године Миодраг Којић потпредседник Управног одбора РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР Таковска 10. Београд Сазнавши да је редакција за Културно образовног програма (играни пограм) РТС одбила да реализује тв филм («Црњански») о повратку Милоша Црњанског из емиграција у Београд, а поводом 120 година од његовог рођења (2013), ми вам се обраћамо у неверици да је таква одлука донета. Никоме не треба доказивати какав значај има књижевно дело Милоша Црњанског у српској култури и образовном систему. Огроман број радова о његовом делу и животном путу којим је корачао, само потврђује вредност којом се свака стваралачка култура мора поносити. Истраживања дела великог писца се настављају, а у том смислу и рад двојице младих уметника треба посматрати. Ми сматрамо да ништа, апсолутно ништа не може да оправда усмену одлуку редакције играног програма да се овај тв филм о Црњанском не реализује. Материјална средства не могу бити позамашна, а ако има финанисија за велике серије, морало би бити и за прилоге којима се обележавају датуми великих личности српске културе. Са уверењем да је ова одлука није конача и са надом да Јавни сервис негује културну баштину, очекујемо да ову одлуку преиначите у корист општег културног и уметничког добра. У Београду, 20. 11. 2011. Проф. др Мило Ломпар Филолошки факултет, Београд Проф. др Јован Пејчић, Филозофски факултет, Ниш Милан Ненадић, књижевник Ђорђо Сладоје, књижевник Селимир Радуловић, књижевник Иван Негришорац, књижевник Слободан Ракитић, књижевник Драган Лакићевић, књижевник Манојле Гавриловић, књижевник Милан Гверо, књижевник Проф. др Василије Радикић, Факултет за културу и медије, Београд Мићо Цвијетић, књижевник Радомир Андрић, књижевник Петар Жебељан, књижевник Проф. др Милисав Савић, књижевник Мирослав Јосић Вишњић, књижевник Проф. др Стојан Ђорђић, Филозофски факултет, Ниш Маринко Арсић Ивков, књижевник Иван Ивановић, књижевник Радослав Братић, књижевник Др Миша Ђурковић, филозоф Проф. др Слободан Владушић, Филозофски факултет, Нови Сад Проф.др Горана Раичевић, Филозофски факултет, Нови Сад Никола Маловић, књижевник Проф.др Божо Милошевић, Филозофски факултет, Нови Сад Проф.др Војо Ковачевић, Филозофски факултет, Источно Сарајево Гојко Ђого, књижевник Проф.др Ђорђије Вуковић, Филолошки факултет, Београд Др Саша Радојичић, књижевни критичар Миљурко Вукадиновић, књижевник   Др Борис Лазић: Одговор књижевници Радмили Лазић Цењене колеге, „Политика“ јесте објавила мој одговор књижевници Радмили Лазић, али у знатно скраћеној, непотпуној, дакле безвредној верзији. Модератор је, потом, на „Политици онлајн“, углавном брисао реакције читалаца, с циљем да ублажи колатералну штету по лик и дело њихове колумнисткиње. Отуда потреба да се разјасни пар ствари. Реакције читалаца су двојаке: разумевање и одобравање од стране исељеништва (од „обичних људи“ до струковних колега из Енглеске, Немачке и САД-а), притајена заједљивост од стране неименованих коментатора из Србије. Полемика је, кажу такви, брзо заморила публику. Отуда је, ваљда, модератор (цензор) објављивао искључиво реакције у којима је писало да је све то јалова препирка међу писцима. С тим у вези, ипак треба подсетити (нашег недоученог свезналицу – већ је Богдан Поповић писао о том, типично српском, квазинтелектуалном профилу) да, под једно: искуства уметника или писаца нису другачија од искустава физичких радника, програмера или дизајнера или било ког другог облика људске делатности којом се бави наш човек у свету и да је, под друго, управо моћ књижевности у томе да осветли и осмисли сваки вид људског искуства, па и искуства емограције. Реакције домаћих твораца јавног мњења су речите: они не да сматрају како знају ко је и шта емиграција, већ не желе да чују иког с те стране, поготово не уколико би имало шта тим поводом да се каже другде него у Србији. То није за чудити, с обзиром да је садашња номенклатура проистекла из претходне, тоталитаристичке, брозовске. Ево одговора на Радин „утук“ у целини. „ЗАР ЈЕ ТО СРБИЈА!?“ Књижевник превасходно постоји ради читалаштва, стога поштујмо људе који издвајају време да читају наше чланке и пређимо одмах на ствар: уоквиримо полемику, ради – добронамерних – саучесника. Има, у литератури, светској па и нашој (у овом љубавном троуглу: Даша Дрндић, Радмила Лазић, Борис Л. – где ипак полемишу писци), и исувише анимозитета, е да би се само радило о пукој објективности (и забави за доконе). У случају који нас занима, то се показује већ по реакцији песникиње на мој одговор. Реч је, заправо, о њеној основној, суштинској реакцији, која се своди на дисквалификацију моје поезије, мог песничког/књижевног рада. То је класичан трик у полемичком жанру, и не повлачи неке посебне последице. Међутим, тон је, код ње, одсечан, ствар неопозива. Ја сам, благо речено, никоговић. Лепо од стране старије особе према млађој. Толико о општој култури радикалне феминисткиње. Очито су чланови НИН-ових жирија оманули када су у два наврата уврштавали моје наслове – недостигнућа! – међу значајније прозе године („Белешке о Аркадији“, 2000; „Врт заточеника“ 2010), као и француски издавачи моје препеве Његошевих спевова. Уосталом, да су достигнућа, достигла би до првог места. Само се оно и рачуна. И ето ти, поштовани читаоче, литературе претворене у такмичење, у спорт, у фарсу. Уосталом, зна се како ради сваки жири. Нико се озбиљан на то више не обазире, нити им ишта верује. Чак ни ја. Песник је ионако, крајње самокритичан, вазда несигуран у ваљаност својих радова. У праву је колегиница Лазић. Ето, помислих, „Повељи“ изговора (већ две године један уредник другом у Краљеву предаје те моје несретне стихове као врућ кромпир а пара за штампу ниоткуд – нисам солвентан, не припадам ниједној политичкој гарнитури – ја сам песник, ја сам суштински друштвено НЕПОТРЕБАН). Ето им сад, нек се позову на Радмилин став. И шта ће нам, уосталом, још један, тамо, емигрант? Зар нисмо вратили Црњанског, кадили кандилом над Кишом? Зар им то није доста? Ко је сад па тај? Поштована публико, писци се међусобно добро знају, уживајте сад у представи – док траје. Речју, не читајте моје стихове. Ионако ме ретко има у нашој периодици – ништа не губите с тим. Толико о теми књижевности. Случај комедијант је хтео да доживотни државни стипендист и ја будемо презимењаци, тако да не треба губити из вида ни комичке ефекте такве ситуације. Свему се, од срца, ти насмеј. Што се тиче представљања мојих коментара у елекронском издању нашег цењеног листа, ту се сасвим слажемо: ствар је патолошка, ствар је за психијатрију. Најпре сам помислио да се тој неки мој пријатељ пошалио са мном, јер ме је модератор Политике цензурисао (бановао), па је као тај неко убацивао на превару одломке мог писма, да би ме одбранио! Кад оно не. То је дело неког новинског инсајдера. Лепо тај све зна: зна одакле ми је мајка („Исидора Секулић, е то је већ озбиљна литература“, тапшу ми по рамену Мошоринци, сељаци, читајући шта све не пишу тамо, по новинама, о још једној травчици, вајме, без корена); зна инсајдер где сам радио, које сам вере, које невере – ипак ми је драго што не зна да ми је и тата – Упс! – из Круга двојке (боље да тај податак задржим за себе, ионако ударам по београдској митоманији, а сви моји београђани и земунци за последња три века – тако бар тврди Архив земунског мађистрата). Уз то, тај неко очито мисли да искључиво имућан свет живи у центру града, а притом није обавештен о значају Монтреја за културну мапу Париза, итд. Све неважно до неважног. Важан је наш свет. Важна је наша, општа, културна свест. Реаговах јер се сетих уздаха једног од путника у аутобусу „Рада Војаж“, док смо улазили у Караванке, једне недавне зиме, на путу за Југ, сетих се тог уздаха приликом гледања филма „Четврти човек“. Човек је, у тренутку дубоке згранутости због призора којих је био сведок, више као за себе, прошапутао: „Зар је – то – Србија!?“ Да, људи још увек воле ту земљу, они још брину за њу, и још је посматртају са зебњом. О томе је овде реч, и на томе бих да завршим. Није битна моја поезија, нити Дашин, нити Радмилин рад. У суштини, овде је битан став, дискурс о расејању, а тај став, тај дискурс је поразан, и од свих пораза Србије, један од најакутнијих. Он говори о томе са колико се стереотипа носи београдски човек данас. Он говори о социоисторијском аутизму данашњих школованих Београђана. О томе вреди говорити. Са гневом или са чежњом, сад свеједно. Јер од тих стереотипа га не лече, очевидно, у Србији, данас, чак ни писци (или они, које је „елита“ прогласила таквим, макар им стихови често били суви као дреновина из које чак ни краљевић Марко, уз најбољу вољу, не би могао да исцеди ни кап чисте поезије). Књижевник би требало да осветли, да појасни, да контекстуализује. Песника превасходно занима појединачно. Аутентично. Жив живот, индивидуална истина. Олака квалификовања, уопштавања, груписања, жигосања нису књижевни, нити социолошки, него идеолошки говор највулгранијег вида. Можда наслеђена пракса прошлости. Данашња елита је врсно изводила слетова, певала пионирске песме. Слабо је ту места за критичку свест, у земљи која није извела своју лустрацију, нити повратила одузету имовину. Произвољност, осорност, чак охолост одраз су те површности. Црта наше митоманије испољава се и у томе. Наш је човек, и иначе – свезнадар. У току деведесетих година сам се озбиљно запитао – не једном – јесу ли нас такви, са таквим менталитетом, представљали свету? Јесу ли такви, у дипломатији, преговарали – за милог Бога, и у ваше и у моје име? Добро рече један од коментатора: ваљало би расправљати, не толико о питању одласка (наше је старе већ описао Меша Селимовић у роману „Острво“), колико о питању повратка, односно о разлозима из којих се људи у Србију не враћају. Зна наш свезнадар све, а тек по питању „простака“ са чуке или из иностранства. Срећом, тим поводом, Политика негује рубрику „Мој живот у иностранству“. Нама су управо важна та искуства: не своди се школованост на друштвене науке, нити пак сви морају бити школовани е да би били задовољни собом, својим животом, е да би стекли нешто животне мудрости. Разни су облици остваривања себе и самоспознаје: на то, такво путовање, на откривање тих туђих, а нама блиских, живота, нас позива свака њихова, често самокритичка, исповест. Неке од тих исповести су чак и чисти књижевни драгуљи. Можда је време да Политика отвори рубрику под насловом: „Мој повратак из иностранства, па поновни одлазак из Србије“, како би обим и слика наше теме били потпуни. Нашем исељенику треба рећи да није сам. Да има и других чија су искуства слична (да парафразирам мудрог Ујевића), и да су та искуства плодоносна. Нашег исељеника треба ослободити од осећања кривице. Београд и расејање нека поновно читају Константина из Островице, Гундулићев портрет потуцања последњег Бранковића у спеву „Осман“, Орфелина, Пишчевиће оца и сина, романе Црњанског (распон тог књижевног материјала иде од XV до XX века!). Ми се већ вековима остварујемо другде, и другачије, а вазда и навек свесни себе – својих корена, својих домашаја. Јер исељеник својом културом зрачи, и друге људске заједнице препознају аутохтоне вредности за које је везан. Камо среће да Београд поштује своју емиграцију као Јерусалим, Пекинг или Ереван своје. Управо ми је јуче пријатељ из Медисона, историчар медицине са тамошњег Универзитета, док смо се шетали по Латинском кварту, похвалио лепоту српске саборне цркве у Милвокију, као и један њихов чувени, етнички ресторан. Узгред, споменуо је и Рода Благојевића. Ја њему Твејна, он мени Теслу. Тада му рекох да је Тесла оцу Томе Сојера преводи Змајеве стихове. Један смо ми, духовни свет, одавно. Међу људима добре воље. Нека се исељеници не осећају кривима јер су отишли. Нека учине мир са собом, и мир с Београдом. Један им је живот дат, нека га остварују, ма где да су. Пут је наш пут самоспознаје. То етичко и естетско, постигнуће, највиши је врх људске егзистенције. И Берђајев и Набоков су егзиланти. И Берђајев и Набоков су Руси. Традиција не познаје границе. Традиције су вишеструке. Растко умире, сам, у туђини, Црњански је обневидео од чежње за Србијом, Црњански се вратио. Јер свима је нама „Ламент над Београдом“ први и последњи наш стих. Круна свих чежњи. Макар се Београду, „Тамном вилајету“, више не враћали. Ко је, у љубави за Рим, био дубљи и потреснији: Август или Овидије? Цар или његов изгнаник? Др Борис Лазић Универзитет у Паризу Француска   From: Predrag Klajic Subject: Re: МАЛА ПОМОЋ December 14, 2011, 11:09 PM > Poštovani, > možete se više informisati o našoj maloj ali vrednoj akciji prikupljanja pomoći za građane sela Miloševo na sledećoj adresi tu ćemo objaviti slike ali i informisati sve one koji žele da saznaju ko je i koliku pomoć uputio građanima sela Miloševo. Hvala svima koji ste na bilo koji nacin pomogli pa makar i samo odgovorom na pismo koje Vam je stiglo..ponekad i paznja puno znači… https://www.facebook.com/pages/Pomo%C4%87-selu-Milo%C5%A1evo/180304558732300#!/pages/Pomo%C4%87-selu-Milo%C5%A1evo/180304558732300 [4] Srdačno, Predrag Klajić > 2011/12/7 Predrag Klajic > >> Хвала Вам Пуно, и то нам је од велике помоћи... >> Срдачан Поздрав, >> Предраг Клајић ДРАГИ ПРЕДРАЖЕ, >>> УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ ТАКОЂЕ ТРПИ ОСКУДИЦУ, ПА ВАМ НЕ МОЖЕМО ПОМОЋИ КАКО ДОЛИКУЈЕ, АЛИ МОЖЕМО ДА ПОШАЉЕМО ВАШЕ ПИСМО НА ОКО ХИЉАДУ АДРЕСА ПРИМАЛАЦА НАШЕ ЕЛЕКТРОНСКЕ ПОШТЕ У ОТАЏБИНИ И РАСЕЈАЊУ, СА НАДОМ ДА ЋЕ ВАС НЕКО УСРЕЋИТИ ОДГОВОРОМ. СА МОЛИТВАМА ГОСПОДУ ДА ВАС САЧУВА У СТРАШНО ВРЕМЕ НА СТРАШНОМ МЕСТУ, Мирјана Булатовић, секретар УКС   Првослав Вујчић о говору мржње Владимира Арсенијевића Драге колеге, Оглашавам се отвореним писмом, поводом речи господина Владимира Арсенијевића, објављеним у дневном листу „Блиц - Online”, 20. новембра 2011. године, под насловом „Владимир Арсенијевић: Да имамо елиту, можда би нешто и рекла” (http://www.blic.rs/Vesti/Politika/290647/Vladimir-Arsenijevic-Da-imamo-elitu-mozda-bi-nesto-i-rekla). Огорченом господину Арсенијевићу су сви криви (осим њега), јер „наше друштво се до сржи прозлило”: целокупне институције и организације, целобројне групе и групације, представници старе и нове власти... Господин Арсенијевић, из само њему познатих разлога, софистицирано позива на нове раздоре и продубљивање подела, а при том не нуди никаква решења. Бљештава фразеологија овог господина је деструктивна демагогија, примитивно уопштавање и јефтино политичарење, под плаштом неког болесно имагинарног и недокучиво претенциозног интелектуализма. Не бежим од општепознатог да у сваком житу има кукоља и да у многим институцијама и религиозним заједницама има добрих и лоших људи, али рећи да је држава „бедна” и да је црква „јадна”, а да су чланови САНУ и Удружења књижевника Србије „зли старци”, јесте огромна количина мржње која све говори о човеку који је гнусне речи хладнокрвно изговорио, а ништа о онима које је напао непримереном генерализацијом најпримитивније врсте и извређао уличарским језиком којег се и инстант слушкиње многих диктатора стиде. Владимир, данас, куцка по тастатури цуцлом умоченом слатко и питко у мржњу, да једног лепог дана, кад „владимири” затворе круг штапом који су рођеном деди ломили, и без Владе не иду параде. Куцка и пуцка, потцењујући читаоце који су се нагледали безбројних крвопролића и преживели многобројне рушилачке ратове, које је такво пуцкетање и лупетање неоправданом мржњом изазвало. Вербални линч без изношења чињеница који промовише г. Арсенијевић, свуда где владавина права искључује деструктивну анархију као друштвени чинилац, јесте говор мржње који се оштро санкционише легалним путем. Као Србин и као члан Удружења књижевника Србије и Српске православне цркве, не могу да се осећам безбедно у својој отаџбини, докле год земљу коју волим газе људи пуни мржње према сваком ко се разликује од њих. С поштовањем, Првослав Вујчић   ЗА МИР ПЕПЕЛУ ТЕСЛИНОМ У години у којој, као најстарије активно удружење грађана у Србији, слави 125 година постојања, Друштво “Свети Сава“ сматра се позваним да јавно укаже на непримерен однос према земним остацима Николе Тесле, најславнијег Србина новог доба и да с љубављу према њему и дивљењем према свему што је овај геније нашег рода учинио за цео свет, позове удружења грађана, институције науке, културе и уметности у Србији и све Србе у земљи и расејању да нас подрже у захтеву да власт Београда и Србије, коначно и неопозиво, дозволи да и овај покојник буде сахрањен. На Божић, 7. јануара 2012. године, почеће да тече и седамдесета година од смрти Николе Тесле, а шест месеци потом (јула 2012) навршиће се 55 година откако је његов пепео пренесен из Њујорка у Београд и нехришћански смештен у Музеј, заједно са патентима, цртежима, сликама и личним стварима. Годину пред којом смо видимо као годину у којој ће овај народ и ова држава коначно наћи мир пепелу Теслином. Опело које је 12. јануара 1943. године, у цркви Светог Јована Богослова на Менхетну, у Њујорку, почео бискуп Менинг на енглеском, наставио је на српском језику прота Душан Шуклетовић, старешина храма Светог Саве у њујоршкој парохији. Парастос Николи Тесли, и на српској земљи, и на српском језику, био је у Саборној цркви у Београду 23. јануара 2006. године, поводом 150.годишњице рођења великог научника. На мајском заседању те године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве подржао је иницијативу више српских владика дасе урна са прахом српског научника сахрани испред Храма Светог Саве на Врачару, као што су Вук и Доситеј сахрањени испред Саборне цркве, али је градска власт одбила да изда потребну дозволу. Пет година после тога одлучили смо да иницијативу српских владика преточимо у захтев, јер – као што сви људи имају једнако право на живот, тако сви људи имају и једнако право на сахрану. Не смемо и нећемо дозволити да тог права буде лишен само Никола Тесла. Музеј није гробно место. Пепео Николе Тесле није музејски експонат. На врачарском платоу, на месту где је Синан паша спалио мошти Светог Саве с намером да заплаши народ српски и отме га од вере православне, на месту где смо с љубављу и вером подигли наш највећи храм светосавски, видимо и место вечном починку Николе Тесле. Да род и народ знају где му је гроб! Позивамо сва удружења грађана, све институције науке, културе и уметности у Србији и све Србе у земљи и расејању да нас подрже у овом захтеву. Тако нам Бог помогао. Управни и Извршни одбор Друштва “Свети Сава“ У Београду, о Аранђеловдану 2011. ПОДРШКА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ Друштво СВЕТИ САВА Београд, Дечанска 14 Удружење књижевника Србије одлучило је, на редовној годишњој седници Скупштине, одржаној 3. децембра 2011. године, да јавно подржи предлог Друштва “Свети Сава“ да се земни остаци Николе Тесле, урна која се од 1957. године чува у Музеју Николе Тесле у Београду, сахране испред храма Светог Саве на Врачару, како је то пре пет година на предлог више владика одлучио Свети архијерејски Синод Српске православне цркве. У Београду 3.12.2011. Радомир Андрић, председник УКС ПОДРШКА УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА "ЋИРИЛИЦА" Друштво „Свети Сава“ Београд, Дечанска 14 Поштовани пријатељи, Радо се одазивамо на ваш позив и дајемо пуну подршку иницијативи да се урна са прахом великог Србског сина и научника Николе Тесле похрани испред Храма Светог Саве на Врачару, као што доликује сваком хришћанину и човеку. Сматрамо да једној од највећих и најумнијих глава модерног времена, научнику светског гласа, припада гробно место поред храма духовног оца Србске нације - Светог Саве. Тако ће бити мира Теслином пепелу. Када се смире и пренесу у Србију и кости многобројних и широм света расејаних Србских синова и кћери, када престане идеолoгија да се поставља изнад људског и хришћанског, можемо се надати као народ духовном и сваком другом опоравку. Искрено очекујемо да ће позив вашег братског друштва доспети до оних који одлучују и да ће градска власт Београда дозволити пренос посмртних остатака Николе Тесле из музеја на светосавски плато на Врачару. Са вером у Бога и Србство Београд, на Ваведење председник управног одбора 4. децембра 2011. године Немања Видић   ТЕКСТ БОРИСА ЛАЗИЋА, ЧЛАНА УКС ИЗ ПАРИЗА ----- Mail transféré ----- De: "beli andjeo" <beli.andjeo@free.fr> À: redakcija@politika.rs, pogledi@politika.rs, "kulturni dodatak" <kulturni.dodatak@politika.rs>, kultura@politika.rs Envoyé: Lundi 5 Décembre 2011 10:52:33 Objet: ЕМИГРАЦИЈА РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ Поштоване колеге угледног листа "Политика", Не бих вам се обратио овим формалним видом да нисам у више наврата цензурисан у оквиру реаговања на текст о емиграцији Радмиле Лазић. Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији, будући да предајем нашу културу и језик на Универзитету у Паризу, будући дакле да сам по култури и духовној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реагујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду пречесто изричу у виду некаквих друштвених "вјерују" поводом емиграције, а чији је последњи, додуше конфузни експонент, Лазићева. Емиграција је комплексни феномен и њена слика није јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у само ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев устаник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни Тексас. Водиле су га идеје о Универзалним људским правима америчке и француске револуције. Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању америчке културне особности. Европска је емиграција слична: још од седамнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Будиму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће околности биле радикално неповољне по питању личног благостања и/или интелектуалног рада. Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских институција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић). Лондонско удружеље писаца било је објективно значајније од тадашњих поратних удружења писаца који су неговали мемоарску прозу у Титовој Југославији. Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деведесетих, били они школовани или не, ниси простаци, нити политички фанатици, нити фашисти. Са каквом смелошћу се у нас сви они подводе под политичке лудаке и крвожеднике! Знате ли да већина тих сељака зебе од повратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе у земљи рођења? Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Францзи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели? Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама, што је дискурс раван Гебелсовским уопштавањима, а не вршити озбиљан социолошки рад. А ви сте пустили такву врсту текста. Брозовско устројство садашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље: у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним способностима, него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска пракса државне корупције је онеспособила људе за слободно предузетништво. Правила понашања су нејасна и, у пословању, преовлађује Лов у мутном. Институције су порозне. Институције су подређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе. Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за сећања него на конкретни, свакодневни живот. Људски је живот исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уколико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин, Сибир или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли. Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ САЖИВОТА. у Саживоту сам рођен. у саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем. Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Југословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, Доситејевци - већ и по самом рођењу (уосталом као и он). Становници света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на "малог", "нешколованог", "формално необразованог" човека. Моралност и поштење немају везе са збиром диплома и признања. Као што рече један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често питање ПОШТЕЊА. Ово је реаговање кратко, и питање је да ли ћете га прочитати. Но пошто моје име није непознато српској књижевној сфери, ипак полажем наде у ваш урођени (или стечени)осећај за пристојност. Уколико сте ме цензурисали у коментарима, где сам се потписивао имном и презименом, ваљда ћете овде застати и показати слух и добру вољу за једног од оне трећине Срба - трећине! - који не припадају Кругу двојке. Борис Лазић, Оријентални језици, Париз ЦЕНЗУРИСАНИ КОМЕНТАРИ У сваком случају су Слободан Јовановић, Растко Петровић и Милош Црњански образованији и писменији од Радмиле Лазић. Толико о такозваној "четничкој емиграцији" и њеној писмености. Међутим, "песникиња" превиђа чињеницу да се људи (њезини "неписмени простаци"), исељеници, за Србију уопште не враћају: пензионерима не пада на ум повратак међу лопове и митомане. Србија је дубоко посрнула, а српска "елита", којој песникиња припада, за то криви час несретнике са Косова, час Србе са Запада и Истока, који не би били либерални и парламентарни. Овакав презир упућен људима који би имали шта да је науче о саживоту са другим људским заједницама и културама нам говори да, у Београду, међу елитом навученом на еврофондове, површност, неморал и незнање иду руку под руку. Лазићева је конфузна, недоречена, њена је мисао неартикулисана и нејасна, али је зато јасна емоција којом је обојен њен памфлет: она је огорчена и заједљива. Исељеници (такознани «четници, патриоте и простаци») годишње пошаљу, у виду неповратне новчане испомоћи, за српске рођаке и комшије, до три милијарде евра (уосталом, сличан је тренд и статистички показатељи за БиХ, Хрватску, Молдавију... имају и они своје «четнике»). Истовремено, у Србији, ДБ-овска такозвана «елита», преголема државна администрација која влада већ шездесет година и објективно је одговорна за беспрестане кризе унутар СФРЈ све до њеног распада и даљих ратова, сва та републичка и покрајинска паразитска бирократија, данас шири намет за наметом, свакојаким порезом гуши слободно предузетништво, а шлепа се уз еврофондове, и живи изнад својих објективних могућности те презадужује суграђане и будуће нараштаје. Једни, дакле, издвајају из својих уста, испомажући се, док други, тј титоистичка власт и даље глоби и просјачи. За паметног – довољно.   From: Predrag Klajic Date: 07/12/2011 22:01:11 To: УКС Subject: CRVENO PISMO ... Poštovani, Moje ime je Predrag Klajić, imam 27 godina i zivim na Kosovu i Metohiji u enklavi, odnosno selu Miloševo kod Obilića. Razlog zbog kojeg se javljam Vama jeste da Vas zamolim za pomoć koju ćete pružiti građanima moga sela ukoliko ste u prilici. Zapravo, u mom selu posle rata 1999. godine ostalo je jedva tridesetak osoba i nekoliko kuća…Ljudi u mom selu jedva sastavljaju kraj s krajem i veoma teško žive. Iz tog razloga Vam šaljem ovo pismo u nadi da ćete nam na bilo koji način pomoći…u selu imamo petoro maloletne dece kojima je potreban prevoz do osnovne škole jer njihovi roditelji nemaju novaca da im to pruže…imamo stare i nemoćne kojima je potrebna pomoć u lekovima…nemamo ni jedan računar u selu…pristup internetu za nas je bajka…sve nam je to potrebno, I još mnogo toga, kako bi imali kakav normalan i civilizovan život dostojan čoveka u 21. veku. Ovo pismo sam poslao na nekoliko stotina adresa, samo mi se nekoliko ljudi javilo i uputilo pomoć... Nadam se da cete makar pročitati ovo pismo. Srdačan Pozdrav! Predrag Klajić, selo Miloševo, Kosovo i Metohija kontakt telefon 064 90 86 669 klajic83@gmail.com; LA LETTRE ROUGE Chères Mesdames et chers Messieurs, Mon nom est Predrag Klajic, j'ai 27 ans, j’habite au Kosovo dans l'enclave, dans le village de Milosevo à proximité de Obilic. Je vous écris afin de vous demander de l’aide pour les citoyens de mon village, dans la mesure de vos moyens. Dans mon village, après la guerre de 1999. Il reste à peine une trentaine de personnes et quelques maisons... Les gens de mon village peinent à joindre les deux bouts, la vie est très difficile. Pour cette raison, je vous envoie cette lettre dans l'espoir que vous pourrez d'une façon ou une autre nous aider. Dans le village nous avons cinq enfants mineurs qui ont besoin de transport pour se rendre à l'école primaire... les parents n'ont pas les moyens de payer. ...nous avons des personnes âgées et infirmes qui ont besoin d'assistance médicale. Nous n'avons pas d’ordinateur dans le village ... accès à Internet est un conte de fées pour nous ... Nous avons besoin de tout, et bien plus encore, afin d'avoir une vie humaine normale et civilisée des hommes du 21e siècle. Chaleureuses salutations. Predrag Klajic Village Milosevo, au Kosovo et Metohija tel +381 64 90 86 669 klajic83@gmail.com;   THE RED LETTER Dear Sir or Madam, My name is Predrag Klajić, I am 27 years old and live in Kosovo and Metohija, in the village of Miloševo, an enclave near Obilić. The reason why I am writing to you is to ask for help which you could offer to the citizens of my village if you are able to do so. As a matter of fact, barely thirty people and only few houses have remained in my village since the war in 1999. The people from the village struggle to make the ends meet and lead very difficult lives. That is why I have sent you this e-mail, hoping that you could help in any way. There are five underage children in the village who need daily transport to their elementary school, and their parents cannot afford it. There are also old and weak people who need help in form of medicines. There isn’t a single computer in the village, and the Internet access remains a fairy tale to us. We need all that, and much more, to be able to lead some sort of normal and civilised life that people living in the 21st century deserve. I have sent this e-mail to hundreds of addresses, yet only few people have responded and helped. I hope you will at least read this e-mail. Yours faithfully, Predrag Klajić Village of Miloševo, Kosovo and Metohija Contact phone: +381 64 90 86 669 klajic83@gmail.com; Превод Zorica Sentic