Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
Протокол о сарадњи и партнерству УКС и УК Румуније
1. На бази овог протокола, обе књижевничке организације (у даљем
тексту“стране”) са гласне су да утврде сталне контакте и да се узајамно информишу
о најзначајнијим књижевним дoгађајима у обе земље.
2. Обе стране ће подстицати превођење књижевних дела са оба језика и сносиће
трошкове боравка преводилаца који желе да сретну писце или да контактирају
издавачке куће, ревије за културу, књижевне листове и часописе.
3. Обе стране припремиће договор узајамне посете писаца обеју земаља.
Време посета, трајање и број учесника биће накнадно утврђено.
4. Страна која шаље писце покрива путне трошкове својих чланова. Страна кој
прима писце сноси трошкове смештаја као дома ћин, обезбеђује преводиоце и
здравствену заштиту, ако затреба..
5. Овај протокол ступа на снагу даном потписивања председника обе
књижевничке организације и важи 2 (две) године, уз могућност аутоматског обнављања.
Удружење књижевника Србије и Удружење књижевника Румуније
Из старих бројева КН
Зоран Мишић
Шта је то косовско опредељење
( од ло мак )
Мит о Косову далеко премашује границе
националног мита; својом суштином он се
придружује оним највишим творевинама
људског духа, сакупљеним у Имагинарном
музеју једне јединствене европске културе.
Ко сов ско опре де ље ње је нај ви ши етички
прин цип ко ји је, уру чен нам од Гр ка,
по стао на ше исто риј ско ис ку ство. Али
у ње му је са же то ис ка зан и онај древ ни за кон
уки да ња су прот но сти ко ји се од Хе ра кли та до
да нас об ја вљу је све ту. Не бе ско цар ство ко ме
се кнез Ла зар при во лео, то је она вр хов на тачка
ду ха на ко јој се, пре ма Бре то ну, раз ре шу ју
све про тив реч но сти где, пи сао је Ла за Ко стић,
не ста ју оне не сра змер не раз ли ке тем пе ра ту ре
у ва се ље ни и вен ча ва ју се сан и ја ва, где је Дис
угле дао оне очи из ван сва ког зла, а Раст ко Петро
вић свог Ве ли ког дру га. Та тач ка ду ха ни је
упи са на у књи га ма зе мље мер ним, она је « изми
шље на « као све тво ре ви не чо ве ко вог ду ха,
од по е зи је до ма те ма ти ке. Али за то ни је ни шта
ма ње ствар на и нео п ход на.
Ко сов ско опре де ље ње, то је, пре све га и изнад
све га, ду хов но и пе снич ко опре де ље ње.
То је љу бав ко ја оста је и ка да не ма ви ше љубав
ни ка, ле по та ко ја зра чи и ка да су не ста ли
ње ни не и ма ри, сан ко ји оба сја ва ја ву и ка да су
у свом пла ме ном ле ту из го ре ли са ња ри. Та љубав,
та ле по та, тај сан, то су она веч на са зве жђа
Ла за ре вог не бе ског цар ства. То је онај бес крај,
ис пи сан на др во ре зу у Раст ко вом От кро ве њу.
Ако се да нас при се ћа мо ко сов ског опре деље
ња, то је за то што смо, у сво јој пре ве ли кој
жур би да се при бли жи мо европ ској кул ту ри,
за бо ра ви ли да и на ша тра ди ци ја чи ни део те
кул ту ре. Отва ра ју ћи се мо дер ном све ту, као да
смо за бо ра ви ли на се бе. Као да нам се учи ни ло
да свет по сто ји ван нас, не где пре ко гра ни це, у
срећ ни јим и при влач ни јим кра је ви ма. А свет је
по чи вао у на ма још док се за нас ни је ни зна ло,
док ни смо ни зна ли где су нам гра ни це. Би ли
смо део јед ног је дин стве ног, без гра нич ног света,
ње го ва по след ња бла га успо ме на у ср цу жесто
ког раз је ди ње ног но вог све та. Оно што смо
от кри ли Евро пи де вет на е стог ве ка, ка да нас је
по но во при ми ла под сво је окри ље, то ни је био
при про сти је зик јед ног вар вар ског пле ме на,
већ по след њи жи ви из да нак ње не ве ли ке прошло
сти, за бо ра вље ни је зик ње ног не гда шњег
ду хов ног је дин ства. И док ми да нас жр тву је мо
жи ву тра ди ци ју сво је по стој би не за рад европских
узо ра, че тр де сет го ди на ста рих, Евро па је
већ дав но по че ла да тра га за пра по стој би ном
чи та вог све та. Док смо ми га ји ли бре то нов ску
тра ди ци ју, Бре тон је при ку пљао ви зи о нар ска
све до чан ства де се ти не зе ма ља , и при купио би
и на ша, да их ко јим слу ча јем зна. Док смо се
ми, по у че ни Раст ко вим при ме ром, на ка ни ли
да по гле да мо на ше ста ре фре ске « очи ма које
су ви де ле Бра ка и Пи ка са «, Пи ка со и Брак
би ли су већ дав но за ми сли ли сво је сли ке очима
ко је су ви де ле африч ку и пре ко лум бов ску
умет ност. Док смо ми, иду ћи Раст ко вим трагом,
от кри ва ли Охрид ско је зе ро, Кор би зије
је већ био дав но са зи дао ку ће по угле ду на
охрид ску ар хи тек ту ру.
При се ти ли смо се опет, по сле че тр де сет годи
на, Бре то но вих ми сли ко је су већ дав но изгу
би ле сва ки зна чај. На ста ви ли смо да ве ли чамо
те зу о ан ти ли те ра ту ри, ко ја је већ са ма се бе
си та. По че ли смо да тра жи мо се бе у огле да лу
јед ног све та ко ме пре ти да са мог се бе ви ше не
пре по зна. Ушли смо у ње га као уље зи, а не као
ста ро се де о ци, они ко ји ма је Ор феј по кло нио
сво ју ли ру, и ко ји су по след њи за пе ва ли њего
ву пе сму вер но сти и на де. Тра жи ли смо посред
ни ке да нас при ве ду ме ди те ран ској кул тури,
не уви ђа ју ћи да се пра ва кул ту ра не при ма
из по сред нич ких ру ку, већ се узи ма са из во ра.
А тај из вор ми не мо ра мо тра жи ти по бе лом
све ту; он се на ла зи на на шем тлу. И ми смо наслед
ни ци ме ди те ран ског ду ха ; он и да нас живи
у на шој ста рој књи жев но сти, жи во пи си ма
и на род ном пре да њу, у пе снич ким тек сто ви ма
Сте ва на Пр во вен ча ног , Зи да њу Ра ва ни це и
Сопоћанима. (1961).
Зоран Мишић
Крај странице