Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
СУДБИНА КЊИЖЕВНЕ ПЕРИОДИКЕ - Апел
Поштовани читаоци и сарадници,
купци и претплатници Савремени-
ка плус,
Од 1992. до данас часопис излази у об-
лику који вам је познат, као издање Апос-
трофа. Издавач претходне серије биле
су (упокојене) НИРО Књижевне новине. О
перипетијама кроз које је часопис, укљу-
чујући људе који су га правили, свих тих
година пролазио могао би да се сачини чи-
тав документарни „роман“.
Уместо тога - засад свега један детаљ: чак и
под санкцијама успевали смо да исплаћујемо
макар симболичне хонораре, преводиоцима,
пре свега. Било је то могуће захваљујући по-
моћи Министарства културе Србије: откупу
примерака за готово све библиотеке.
У данашњем наводно „редовном стању“
часопис је брутално скинут с листе перио-
дике - како минуле, тако и ове године - за
коју у земљи Србији, сходно закулисној
вољи под плаштом Министарства културе,
има пара.
Будимо јасни: „преки суд” је радио и
часопис осудио на смрт.
Веселници једино не знају да је то већ
ко зна која по реду истоветна пресуда.
Министарства долазе и одлазе. Нема
тог коме нисмо угледали леђа.
Партије партијају: јаросно, себично, у
складу с приватним интересима и власти-
тим квазиидеологијама.
Ничије није - до зоре. А белег срама ос-
таје. Белег штеточинства
Међу свим пошастима којима је српска
култура данас изложена овај атак свакако
није најзнатнији. Јер Они добро знају шта
раде, и знају да и ми знамо шта раде.
Они поњаве од људске косе (4,5 тона),
као уметност, шаљу на Бијенале, у Вене-
цију. Своје „бестселере“ преводе о држав-
ном трошку а паре за узвратни део те
трампе, преводе страних књига, додељују
опет себи. Тако све остаје у „породици“.
Додељују себи награде, синекуре, амба-
садорска места, јер знају да је та моћ при-
времена и свака сила за времена, па зато
треба грабити „све што живот пружа“. Не-
кад се печалбарило о свом руху и круху;
данас је печалба најуноснија под скутом
државе а власт је сласт, поготову што уз
њу иде новац.
Туђе је увек боље јер је слађе (испла-
тиво, наплативо). Стога се понашају на
начин који је давно описао Стерија. Зато
се ругају и подсмевају свом језику, народу
и култури.
Хтели би да буду некаква посебна
„нова Србија”, али где је данас истина пра-
ве Србије?!
*
Све којима је до опстанка овог часопи-
са стало позивамо да изврше (опознеле)
претплате, да га купују или помогну ма
колико скромним донацијама.
Позивајући на реакције и подршку, ср-
дачно вас поздрављам!
Срба Игњатовић
главни и одговорни уредник
Слика тужног стања
Уместо књижевног садржаја, како
је то уобичајено, на уводном месту
новог броја часописа „Савременик“
објављен је Апел. Пренели смо га у целини
јер презентује парадигматичну слику туж-
ног стања доброг дела српске књижевне пе-
риодике и односа у култури, чији су углед по-
дизале генерације највећих српских писаца
и културних раденика. Новим драстичним
мерама и рестрикцијама доведени су на руб
амбиса, а вајне демократе не тангира много
што ће после њих остати само пустош. Важ-
није од тога је да прогурају законе, као онај
о информисању, којима властодршци штите
себе, а пренебрегавају све остало. Важно је да
све прође под плаштом демократије.
И у развијенијем свету нису књижевни
листови и часописи, па и врхунска култура
и уметност, комерцијална роба, не могу се
самофинансирати, већ их дотира држава
или поједине фондације. То као да не знају
ововремени сејачи демократских магли,
партијски и политички репрезенти који од-
лучују о нашим судбинама, који гласачима
олако обећаше куле и градове. Разумемо
бездушно транзицијско време и тешко бре-
ме наметнуте светске кризе, али оно у на-
шим суморним приликама није равномер-
но распоређено. Најбоље то осећају они који
готово свакодневно упућују сличне апеле,
као овај који смо пренели. Не односе се само
на књижевност и културу, већ на голо пре-
живљавање и сушти живот народа.
Ни „Књижевне новине“ нису у знатно
бољој позицији од „Савременика“. Удеље-
но им је так толико – колико за два броја.
А како преживети целу годину?! Наш чи-
талац Јован Бабић, писац из Бања Луке,
добронамерно нам предлаже да се за по-
моћ обратимо читаоцима, јер је то, схвата,
„пука нужда, а нипошто срамота“. Да, дра-
ги Јоване, није срамотно, али је тужно.
М. Цвијетић
Крај странице