Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јун 2010.
ИЗ САДРЖАЈА
Eлементарна периодизација српске књижевности 20. века
Рана проза Меше Селимовића
Јубилеј чешког песника Карела Хинкеа Махе
Уз осамдесет осми рођендан – вече поезије Весне Парун у
Београду
Реаговања и полемике
Изложба радова Миодрага Дада Ђурића
Oдпоздрав Ериху Кошу (1913-2010)Када је стигла вијест да је Ерих Кош преминуо
сјетио сам се да сам 1997. године промовисао
посљедњу његову објављену књигу „Поверљиви
извештај“ у СКЗ, а учинио сам са увјерењем да
препоручујем дјело писца који је током деценија успо-
на наше литературе послије Другог светског рата бурно
реаговао на збивања око нас и у нама пишући прозу,
есеје, приповјетке, романе, полемике, критичке записе,
успомене, дакле, реагујући непосредно на догађаје, што
би се рекло Исидориним језиком искос а , што му је
донијело углед најзначајнијег сатиричара у нас у другој
половини прошлога вијека.
Његове књиге се читају са осмјехом на лицу и гор-
чином у души.
Прије романа „Поверљиви извештај“ Кош је објавио
књиге „Између редова“ и „Узгредне забелешке“, посеб-
ну врсту аутобиографских биљежака, заправу дневни-
ка о свему што је имао на уму и чега се сјећао из књига
које је читао скоро читаво стољеће, јер се приближавао
стотој години живота, животних искустава и искушења,
и брзометних реаговања на људе и догађаје у штам-
пи, радију и ТВ- у. Те узгредне забиљешке и коментаре
између редова објављивао је у наставцима у часопису
„Књижевност“ , касније у „ Новој Зори“ и „Приморским
новинама“. Те дневничке биљешке и маргиналије од 1990.
до 2002. године писане су са луцидношћу свједока епохе
који је ово доба тумачио будном оштрином класичне
једноставности, снажном опсервацијом свакодневног
живота и моралном чврстином писца који је, несумњиво,
у нашем добу видио угроженост људске егзистенције од
различитих идеолошких модела, долазили они са Ис-
тока или Запада, или су иманентни људској природи
и слабости баш сада и овде. Ерих Кош наставља ону
традиционалну хуманистичку европску потребу да
се тумачећи појавни свијет покушава измијенити и
побољшати живот као друштвена реалност, као живот
људске заједнице, како га је тумачио Маркс, али је, као и
Гете, вјеровао да литература може утицати непосредно
на друштвена збивања. То га је у белетристици довело до
оне оријентације која се назива „ критички реализам“ а
у књигама сатиричне усмјерености до изругивања оних
феномена у друштву и људској природи који имају тра-
гикомичне особености.
То га је доводило у сукобес цензорима и догматама
и с лијева и са десна, са идеолошким душебрижницима.
Тако је роман „У трагању за месијом" био идеолошки
оцрњен у „Нолиту“ и одбијен, али се касније појавио у
„Просвети“, а Кош је већ раније добио НИН-ову награ-
ду за роман „Мреже“, и био академик, али је партијски
кажњаван иако је био предратни комуниста.
Прије неколико дана завршио сам редактуру Ко-
шевих „Узгредних забележака“, што сам радио по
његовој изричитој жељи, схватајући колико је ово Ко-
шево свједочанство од капиталног значаја за будуће
разумијевање нашега доба. Око двије и по хиљаде стра-
ница текста узгредних забележака и припомена између
редова, како их је називао аутор, захватају период од
године 1992. до краја 2002. године у којима се сјећања и
свакодневни догађаји испреплићу у аутентичне и умне
продоре да се свијет и живот тумаче искуством човјека
који је прошао сито и решето свакодневног живота а
није загубио идеале младости која хоће да мијења и жи-
вот и свијет око себе. Примјесе горчине због осипања и
немоћи импрегнирају ове текстове.
Наговарао сам Ериха Коша у пријатељским раз-
говорима да пише аутобиографију а он је одговарао
да не жели да накнадно тумачи сам себе. Али ови
необјављени текстови су драгоцјени управо по томе
што сведоче о духовној зрелости и великом животном
искуству који све види отворених очију. А сумња от-
крива и лице и наличје живота. У једној од забиљежака
Кош говори о томе да је Меша Селимовић је тумачио
Босну у „Дервишу и смрти“ са становишта Истока а да
је Андрић Босну тумачио као човјек западне културе.
Андрићевску утемељеност у културу и цивилизацијска
мјерила покушавао је читав свој стваралачки и живот-
ни вијек да примијени и на себе а не само на свијет око
себе. У томе је изузетан значај ових необјављених тек-
стова које сам имао повластицу да читам.
Надам се да ће то бити доступно и другима када се
појаве као књиге. А то је од користи за нашу културу.
Неколико фрагмената из „Забиљежака између ре-
дова“, необјављених, доносимо као пријатељски отпо-
здрав Ериху Кошу.
*****
Једно непријатно, морбидно, па и језиво
поређење:
Гледајући на телевизији снимке манастира
Хиландара видео сам и костурницу његовог мо-
нашког братствау којој на полицама, поређане,
чувају лобање својих упокојених братственика,
лепо сређене,- боже ми опрости!- попут књиге
мојих књижевних претходника, па и пријатеља,
које ме својим полеђинама гледају како седим и
пишем, баш као празне очне дупље манастирских
покојника. И онда једна још стравичнија мисао:
већина тих књига већ је мртво, баш као и лобање
хиландарских упокојених монаха.
*****
У вези са малочас написаним нашао сам у
интервјуу Добрице Ћосића, датом новинару „
Вечерњих новости“ Душану Станковићу, следеће ре-
дове: „ Романа је у нашем веку, колико и гробова“.
*****
Како, коме и чему писати кад никог више ништа
не интересује ( сем плате) и кад ником више ништа
не верује.
*****
„Важно је бити cool, односно бити хладан и не-
заинтересован“ то је парола дана садашње омла-
дине, како ме уверавају двоје студената који су ме
ових дана посетили. Све им је свеједно, низашта
не маре, низашта се не залажу и ништа за њих
нема смисла, будући да су сви идеали компроми-
товани, а чак и патриотска осећања међународно
забрањена као супротна новом поретку и општој
глобализацији света.
Вук Крњевић
Андреј Вознесенски (1933- 2010)Јесен у Сигулди
(одломак)На платформи висим,
до виђења,
До виђења моје лето
летеће,
време је. Ето,
на летњиковцу секире звече,
А на мом дашчаном дому неће,
до виђења,
Шуме су моје збациле крошње,
опустеле су, сетне- без ношње,
ко кутија акордеона,
кад нема музике – монотона,
Људи смо,
судба је наша варљива,
излазимо,
тако то бива,
из зидова
мајки
и из жена,
чин излажења је свечан
и такав поредак је вечан,
до виђења, моја мама,
постаћеш ко чаура –
прозрачна сама,
вероватно, умор те следи,
поседи
земљо моја, поздравимо се,
бићу звезда, врба крај воде,
нећу плакати, ни мољакати,
хвала животу, што прође – оде,
на стрелиштима од десет могућих
покушавах да погодим сто.Превели с руског Сергеј Сластиков
и Бранко Китановић
Гане Тодоровски (1929-2010)Биографија
Рођен сам
Очигледна је истина
Живим већ дуго
Одвећ је непорециво
Коме сам потребан
Дужан је свако да сам сазна
Ако сам сметња некоме
Нека ме прође
Превише би непожељно било
Да ме прогласе ђаволом
Вражје је животарење
А то је рекосмо очигледна
Истина
Умрећу колико за доказ
Да сам заиста живеоС македонског
Виктор Б.ШећеровскиНове књиге приспеле у редакцију
1. Валериј Казаков: „Гоблина“, роман, превела са ру-
ског Славка Луковић, „Пегаз“, Бијело Поље.
2. Недељко С. Попара: „Снови и мостови“, I-III, песме,
„Свет књиге“, Београд.
3. Леон Монтано: „Варвара“, роман, „City Manager“,
Смедерево.
4. Душан Чоловић: „Синовима тајне свевишње“,
поезија, „Шумадијске метафоре“, Младеновац.
5. Нада И. Видић: „Дога“, кратке приче, „Тински цвет“,
Нови Сад.
6. Петар Перо Попов: „Мемоари после смрти“,
поезија, ауторско издање, Београд.
7. Власта Младеновић: „Часнопис“, пеозија. Народна
библиотека „Доситеј Новаковић“, Неготин.
8. Видосава Арсенијевић:
„Чарна заручница“,
поезија, Издавачка
кућа „Грачаница“, Кру-
шевац.
9. Слободан Момиворић:
„Живот није бајка“,
поезија, издава-
чи: Удружење пен-
зионера Општине
Врњачка Бања и
Књижевни клуб „Вла-
дета Вуковић“, Врњачка
Бања.
10. Љубомир Дамњановић: „Малтешки шишмиш“, ро-
ман, „Тардис“, Београд.
Крај странице