Радно време Удружења књижевника Србије до даљњег од 9:00 до 14:00.
Рад са странкама понедељком, средом и петком од 10:00 до 13:00.
Удружење књижевника Србије
Удружење књижевника Србије најстарија је и највећа књижевничка организација у земљи. Најпре се звало Српско књижевничко друштво. Основано је 1905. године. Симо Матавуљ је био први председник, Јован Скерлић секретар, а међу првим члановима су Алекса Шантић и Јован Дучић. После краћег застоја у раду, обновљено је 1911. године као Друштво српских књижевника, а за председника је изабран Борисав Станковић. После Првог светског рата убрзо је обновило рад као Удружење српских књижевника и водио га је Бранислав Нушић. После Другог светског рата понело је име најприближније данашњем – Удружење књижевника Народне Републике Србије. Председник тог обновљеног Удружења била је Исидора Секулић.
Удружење књижевника Србије и касније су водили најистакнутији српски писци – Иво Андрић, Вељко Петровић, Јован Поповић, Душан Матић, Ристо Тошовић, Драган М. Јеремић, Зоран Глушчевић, Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Александар Петров, Миодраг Булатовић, Јован Христић, Слободан Ракитић, Срба Игњатовић, Радомир Андрић а данас га води Милован Витезовић. Својевремено је Удружење књижевника Србије било међу најактивнијим члановима Савеза писаца Југославије.
Удружење књижевника Србије данас има више од хиљаду петсто чланова, а један од разлога његове масовности јесте тај што је током ратних деведесетих година прошлог века чланство Удружења значајно увећано доласком писаца са Косова и Метохије, из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. Па и данас, многи српски писци из тих средина желе да постану чланови Удружења књижевника Србије, што им омогућава и Статут Удружења. Поред тога, око три стотине српских писаца из расејања – из Немачке, Француске, Швајцарске, Шведске, Канаде, Аустралије, Аустрије, Румуније, Америке, Мађарске, такође су постали чланови Удружења књижевника Србије, чиме је знатно ојачана њихова неопходна веза са матичном културом, језиком и књижевношћу.
Књижевне заједнице Удружења књижевника раде широм Србије – у Врању, Лесковцу, Крушевцу, Сомбору, Руми, Суботици, Смедереву, Нишу, Чачку, Лозници, Ужицу, Јагодини, Неготину, Пожаревцу – Малом Црнићу, Прибоју, као и градовима у иностранству: Торонту, Стокхолму, Паризу, Темишвару, Франкфурту…Посебно је интензивна сарадња са Друштвом књижевника Косова и Метохије са седиштем у Косовској Митровици.
Удружење књижевника Србије има и више од педесет чланова српских, иностраних и међународних академија уметности, као и шездесетак добитника највишег националног признања за допринос развоју културе у Србији.
Радомир Андрић: Сачуван самосвојни стваралачки идентитет Удружења књижевника Србије
Поштовани чланови УКС,
Даме и господо,
поздрављам Вас и захваљујем за поверење које сте ми дали за протеклих 8 година. Посебно сам захвалан за стваралачку сарадњу и добронамерне подухвате досадашњег Управног одбoра у реализацији одређених програма који су сведочили о значају наше ововремене књижевности са свим приновљеним својствима модерности, уз поштовање различитости, етичких и естетичких опредељења. Уосталом, тај дух демократичности припада многим досадашњим генерацијама писаца, чија су дела уграђена у историју наше књижевности. Свакако, не заборављамо допринос стваралаца националних мањина. То нам даје право да истичемо виши смисао мултикултуралности и отворености за већи пријем хуманистичких идеја.
И овог пута, као и раније, на сличним књижевним окупљањима одбацујемо све извитоперене тенденције, политикантски обојене и надасве исказиване јавно и тајно од оних који стављају личне интересе изнад интереса ове књижевне асоцијације. Многа омаловажавања нашег књижевног рада, углавном се своде на отимање зграде у „Француској 7“. На то смо неколико пута скретали пажњу надлежним државним институцијама. Али, авај! Нико се озбиљније није позабавио овом проблематиком. Но, прича је одвећ стара, али је многе од нас изложила здравственим и материјалним тегобама. Између осталог, у ово хладно време, још није решено грејање просторија где раде запослени, као и свечана сала за свакодневна књижевна окупљања. Отуд смо данас, овде захваљујући разумевању Дома војске, да на цивилизован начин кажемо шта је добро и шта може бити боље, свесни да је иза нас један тежак период погубне транзиције и изузетно великих проблема, које сами, и поред великог ангажовања нисмо могли потпуно да разрешимо. Захвални смо свима који имају разумевање за наш рад у свим овим отежаним околностима. У том контексту, поздрављамо медије који су објективно писали о нашем раду. Недавно ме је једна новинарка питала да ли сарађујемо са новонасталим књижевним асоцијацијама и у чему су разлике између нас и њих. Рекао сам, да ми немамо ништа против другачијих концепата удруживања, ако су заиста засновани на некој новој поетичкој утемељености. А што се тиче сарадње, ми - једноставно речено, плаћамо рачуне за електричну струју трошену у њиховим просторијама. Све то само доказује апсурдности овог времена. Отуд смо и ми сами сведоци свога времена, али и баштиници књижевности настајале на српском језику и писму, не да бисмо оспоравали вредност других и другачијих, већ да се изборимо за свој идентитет и препознатљивост у мноштву цивилизацијских значајних тековина. Наш Нобеловац Иво Андрић је најсажетије исказао да је „језик жива снага са којом је везана не само култура него и само постојање једног народа“. Ћирилично писмо, као што знамо, уставним законом је заштићено у својству значајне самосвојне баштине српског народа. О томе сви морамо одговорно да водимо рачуна.
