Преминуо песник Добрица Ерић
Добрица Ерић је преминуо 29.03.2019. године у Београду у 83. години живота, после дуже болести и изостајања из јавног и књижевног живота.
Био је један од најпопуларнијих песника за децу и одрасле у другој половини 20. и почетком 21. века.
Започео је песнички пут раном збирком „Свет у сунцокрету”, издање Матице српске 1959. године.
Рођен у Доњој Црнући, у Горњој Гружи, постао је песник земље - Шумадије, Србије и свих српских земаља и крајева.
Добрица Ерић је знаменита фигура српске поезије и у добу Десанке Максимовић, Васка Попе, Стевана Раичковића и Бране Петровића имао је свој оригинални лик и реч, препознатљиву и снажну да се није морао потписивати, наведено је у саопштењу Српске књижевне задруге која је објавила низ Ерићевих књига, а 2017. „Изабране песме” у плавој едицији „Коло”.
Добрица Ерић је био природни изданак српске поезије, рођен у окриљу усменог песништва, богомдани дар, чаробњак песничке речи и лирске музике, истичу из СКЗ-а.
Стартовао је као најуспешнији представник покрета „Српски песници на селу” чији су покровитељи и промотери били учени интелектуалци др Драгиша Витошевић и проф. др Владета Кошутић.
Са Витошевићем је саставио цветник српских песника са села „Орфеј међу шљивама”, али је ускоро надрастао и својим даром превазишао цео покрет и постао покрет сам по себи - бројним књигама, наступима, укупним песничким животом.
Добрица Ерић биће сахрањен у недељу на сеоском гробљу у Доњој Црнући, 13 км од Горњег Милановца и 32 км од Крагујевца. Опело ће се одржати у родној кући песника, у 13 сати.
Министар културе и информисања Владан Вукосављевић у посети Удружењу књижевника Србије
Министар културе и информисања Владан Вукосављевић са сарадницима, посетио је 20.3.2019. године Удружење књижевника Србије. У разговору са председником Удружења Милованом Витезовићем и члановима Управног одбора УКС министар Вукосављевић се упознао са радом и проблемима у раду Удружења књижевника Србије, а посебан акценат је стављен на представљање Стратегије УКС за период 2019 - 2023., коју су му чланови Управног одбора подробно представили.
Удружење књижевника Србије најстарија је и највећа књижевничка организација у земљи. Најпре се звало Српско књижевничко друштво. Основано је 1905. године. Симо Матавуљ је био први председник, Јован Скерлић секретар, а међу првим члановима су Алекса Шантић и Јован Дучић. После краћег застоја у раду, обновљено је 1911. године као Друштво српских књижевника, а за председника је изабран Борисав Станковић. После Првог светског рата убрзо је обновило рад као Удружење српских књижевника и водио га је Бранислав Нушић. После Другог светског рата понело је име најприближније данашњем – Удружење књижевника Народне Републике Србије. Председник тог обновљеног Удружења била је Исидора Секулић.
Министар Вукосављевић је у разговору истакао да Влада Републике Србије велику пажњу поклања сарадњи са уметничким удружењима и улаже велике напоре да се српска култура очува и унапреди и на што успешнији начин презентује у свету, а нарочиту пажњу поклања очувању језика.
Министарство културе и информисања наставиће и убудуће да подржава све напоре и активности репрезентативних уметничких удружења, од којих је Удружење књижевника Србије једно од оних од кога се очекује да у предстојећем периоду битно унапреди статус културе и културних посленика у српском друштву.
Арно Гујон гост Просвјете у Аустрији
Поводом подсећања на 15 година од трагичног погрома над Србима на Космету , у организацији одбора "Просвјете" у Бечу, хуманитарац француског порекла Арно Гујон представио је у суботу увече своју књигу "Сви моји путеви воде ка Србији" и пренео патње српског народа на Косову и Метохији. Циљ његовог доласка био је и да у сарадњи са Просвјетом у Аустрији започне заједничку акцију прикупљања помоћи за српске породице са Космета. Гујон је, у Храму Васкрсења Христовог, рекао да и поред свих тешкоћа Срби на Косову и Метохији не одустају, боре се, опстају и чак просечно имају више деце него у централној Србији. Оснивач хуманитарне организације "Солидарност за Косово" додао је да су деца најбољи знак наде, јер - док има деце има и живота.
У препуном храму Гујон је казао да је повод да помогне српском народу био погром од 17.марта 2004.године, који је био велика трагедија. "Вишевековно француско-српско пријатељство постоји и даље у неким француским породицама, које осећају пријатељство и савезништво са српским народом. Као дете сам много од оца чуо о Србима и Србији. Мој отац је рекао да је тадашњи српски принц – потоњи краљ Петар 1. био спреман да жртвује свој жвот за земљу која му није домовина, због пријатељства са француским народом. Иако нисам тада познавао Србију и Србе у породици смо знали да је то нама пријатељски народ", објаснио је он. Гујон је додао да се бомбардовање НАТО догодило када је имао 13 година и да су француски медији тада приказивали црно-белу слику, уз мноштво изговорених неистина о српском народу. Присетио се да је у то доба организована и дебата у његовој школи и да је један његов професор оправдавао бомбардвање РТС-а, на шта се он успротивио, пошто је захваљујући оцу знао да то није истина, и рекао да медијска кућа каква год да је не сме бити војни циљ.
„Тада је мало фалило да ме професор избаци. Пар година касније препознао ме је у једној књижари и признао да сам био у праву и извинио се. Он је променио своје мишљење. То показује да увек треба бранити истину и своје ставове, јер истина кад тад испливава на површину", подвукао је он. Револтирани погромом 2004. брат и он су одлучили да помогну, јер су паљење цркава осећали као своју личну бол, тугу и неверицу да се тако нешто дозвољава усред Европе.
Преминула Гроздана Олујић
Гроздана Олујић је рођена 1934. у Ердевику, гимназију је завршила у Бечеју, а дипломирала је и магистрирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.
Први роман, "Излет у небо", објавила је 1958, а уследили су "Гласам за љубав" (1963), "Не буди заспале псе" (1964), "Дивље семе" (1967), "Гласови у ветру" и "Преживети до сутра" (2017).
Објавила је и збирке бајки "Седефна ружа и друге бајке", "Небеска река и друге бајке", "Камен који је летео", "Снежни цвет", "Јастук који је памтио снове" и роман бајку "Звездане луталице".
Олујићева је деценијама заступљена у домаћој лектири за основце, али и у лектири за студенте компаративне књижевности на неколико америчких универзитета.
Због високих уметничких домета проглашена је почасним грађанином Осла и носилац је данског Витешког ордена Данеборг.
Безмало све њене кратке приче из збирке "Афричка љубичица" уврштене су у антологије широм света (у Немачкој, Израелу, Русији, Индији, Енглеској, Америци, Француској"), а прича "Игра" награђена је на Конкурсу за најбољу светску кратку причу у Немачкој.
Поред свих најважнијих домаћих награда - три награде Змајевих дечјих игара, признања "Политикиног забавника", "Младо поколење2, "Златни лептир", "Стара маслина", НИН-ова награда, "Бора Станковић" за целокупно дело, Гроздана Олујић добила је и награду Светске академије за уметност и културу.
Књиге су јој преведене на 36 језика.
Предајући јој Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије 2004. године, тадашњи председник Слободан Ракитић је истакао да је књижевно дело Гроздане Олујић од изузетног значаја за српску културу и "баштина српског национа".
Била је чланица Удружења књижевника Србије и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат" којем је поклонила своју библиотеку.
Ова два удружења покренула су, како стоји у саопштењу, иницијативу да славна књижевница буде сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
