Арно Гујон гост Просвјете у Аустрији
Поводом подсећања на 15 година од трагичног погрома над Србима на Космету , у организацији одбора "Просвјете" у Бечу, хуманитарац француског порекла Арно Гујон представио је у суботу увече своју књигу "Сви моји путеви воде ка Србији" и пренео патње српског народа на Косову и Метохији. Циљ његовог доласка био је и да у сарадњи са Просвјетом у Аустрији започне заједничку акцију прикупљања помоћи за српске породице са Космета. Гујон је, у Храму Васкрсења Христовог, рекао да и поред свих тешкоћа Срби на Косову и Метохији не одустају, боре се, опстају и чак просечно имају више деце него у централној Србији. Оснивач хуманитарне организације "Солидарност за Косово" додао је да су деца најбољи знак наде, јер - док има деце има и живота.
У препуном храму Гујон је казао да је повод да помогне српском народу био погром од 17.марта 2004.године, који је био велика трагедија. "Вишевековно француско-српско пријатељство постоји и даље у неким француским породицама, које осећају пријатељство и савезништво са српским народом. Као дете сам много од оца чуо о Србима и Србији. Мој отац је рекао да је тадашњи српски принц – потоњи краљ Петар 1. био спреман да жртвује свој жвот за земљу која му није домовина, због пријатељства са француским народом. Иако нисам тада познавао Србију и Србе у породици смо знали да је то нама пријатељски народ", објаснио је он. Гујон је додао да се бомбардовање НАТО догодило када је имао 13 година и да су француски медији тада приказивали црно-белу слику, уз мноштво изговорених неистина о српском народу. Присетио се да је у то доба организована и дебата у његовој школи и да је један његов професор оправдавао бомбардвање РТС-а, на шта се он успротивио, пошто је захваљујући оцу знао да то није истина, и рекао да медијска кућа каква год да је не сме бити војни циљ.
„Тада је мало фалило да ме професор избаци. Пар година касније препознао ме је у једној књижари и признао да сам био у праву и извинио се. Он је променио своје мишљење. То показује да увек треба бранити истину и своје ставове, јер истина кад тад испливава на површину", подвукао је он. Револтирани погромом 2004. брат и он су одлучили да помогну, јер су паљење цркава осећали као своју личну бол, тугу и неверицу да се тако нешто дозвољава усред Европе.
Преминула Гроздана Олујић
Гроздана Олујић је рођена 1934. у Ердевику, гимназију је завршила у Бечеју, а дипломирала је и магистрирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.
Први роман, "Излет у небо", објавила је 1958, а уследили су "Гласам за љубав" (1963), "Не буди заспале псе" (1964), "Дивље семе" (1967), "Гласови у ветру" и "Преживети до сутра" (2017).
Објавила је и збирке бајки "Седефна ружа и друге бајке", "Небеска река и друге бајке", "Камен који је летео", "Снежни цвет", "Јастук који је памтио снове" и роман бајку "Звездане луталице".
Олујићева је деценијама заступљена у домаћој лектири за основце, али и у лектири за студенте компаративне књижевности на неколико америчких универзитета.
Због високих уметничких домета проглашена је почасним грађанином Осла и носилац је данског Витешког ордена Данеборг.
Безмало све њене кратке приче из збирке "Афричка љубичица" уврштене су у антологије широм света (у Немачкој, Израелу, Русији, Индији, Енглеској, Америци, Француској"), а прича "Игра" награђена је на Конкурсу за најбољу светску кратку причу у Немачкој.
Поред свих најважнијих домаћих награда - три награде Змајевих дечјих игара, признања "Политикиног забавника", "Младо поколење2, "Златни лептир", "Стара маслина", НИН-ова награда, "Бора Станковић" за целокупно дело, Гроздана Олујић добила је и награду Светске академије за уметност и културу.
Књиге су јој преведене на 36 језика.
Предајући јој Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије 2004. године, тадашњи председник Слободан Ракитић је истакао да је књижевно дело Гроздане Олујић од изузетног значаја за српску културу и "баштина српског национа".
Била је чланица Удружења књижевника Србије и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат" којем је поклонила своју библиотеку.
Ова два удружења покренула су, како стоји у саопштењу, иницијативу да славна књижевница буде сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Добитници Златне медаље за изуетне заслуге у јавним и културним делатностима - Радомир Андрић и Селимир Радуловић
У Председништву Србије је 15. фебруара 2019. године поводом Сретења, Дана државности и уставности Србије уприличена церемонија током које је председник Александар Вучић одликовао високим државним признањем - Сретењским ордењем 60 истакнутих личности и институције од значаја у области културе, медицине, привреде, спорта, науке и дипломатије. Председник је истакао да су данас, када нам је потребна Карађорђева храброст и Милошева мудрост, награђени управо они који су својим радом неизмерно допринели да Србија буде боља, успешнија, срећнија и модернија, а да уједно остане привржена својим вишевековним централним вредностима - слободи, миру, равноправности и љубави. С тим у складу, међу овогодишњим заслужним лауератима, добитницима Златне медаље за изузетне заслуге у јавним и културним делатностима су и Радомир Андрић, почасни председник Удружења књижевника Србије, истакнути песник који обележава 55 година књижевног рада и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске у Новом Саду, потпредседник Удружења књижевника Србије.
Нина Симић
ОДРЕЂЕНИ ДОБИТНИЦИ НАГРАДЕ "РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ"
Добитници награде за сатиричну књижевност "Радоје Домановић", Удружења књижевника Србије у 2019. години су:
- За укупан допринос српској књижевној сатири:
1. Радомир Путниковић (Београд, 1936), књижевник из Лондона;
2. Момчило Стојановић (Табановце, код Куманова, 1939), књижевник из Београда.
- За најбољу књигу сатире на српском језику објављену 2018. године - равноправно:
1. Милен Миливојевић, сатиричар из Бора, за књигу афоризама "Нама не свиће ни кад устанемо" (Алма, Београд, 2018);
2. Вукоман Бошковић, књижевник из Београда, за књигу "Афоризми" (Удружење српских издавача, Београд, 2018).
- За најбоље стране сатиричаре у 2018. години - "Екселенција сатире":
1. Сергеј Сидоров, афористичар, председник Московског клуба афористике (Москва, Русија);
2. проф. др Драган Копривица, књижевник (Никшић, Црна Гора);
3. Миле Ђорђијоски, сатиричар (Делчево, Македонија);
4. Анджеј Мајевски, афористичар (Вроцлав, Пољска);
5. Христо Петрески, књижевник (Скопље, Македонија),
- за научно-теоријски допринoс сатиричној књижевности:
1. проф. др Жарко Требјешанин, психолог и књижевни критичар.
О добитницима најзначајнијег признања за књижевну сатиру у Србији одлучивао је 1. фебруара 2019. године жири у саставу: Радомир Андрић (председник), Милован Витезовић, Петар Жебељан, Витомир Теофиловић, Слађана Митровић, Радослав Тилгер и Александар Чотрић.
Признање које се састоји из плакете и ликовног портрета Радоја Домановића добитницима ће бити уручено на свечаности у Удружењу књижевника Србије (Београд, Француска 7), 22. фебруара, од 12 часова.
ЖИРИ ЗА НАГРАДУ "РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ"
Радомир Андрић,
председник
