Интервју: Радомир Андрић, председник УКС

У погубним раљама транзиције

Andric2Радомир Андрић (1944), наш познати песник, аутор тридесетак збирки песама, председник Удружења књижевника Србије, овогодишњи је добитник награде „Јефимијин вез”, која му је уручена у манастиру Љубостиња. Награду је добио за песничку књигу „У палати правде само прамен”, коју је објавила београдска „Просвета”. Ово је година у којој Радомир Андрић слави педесет година књижевног рада, јер је први запажени циклус песама, под називом „Преслишавање на глас”, објавио 1963. године у књижевној ревији „Видици”.

Какав је ваш однос према религији?

Ако је Бог љубав, а јесте, онда сам вечити трагач за тим свепрожимајућим осећањем и нестишаним молитвеним гласом у срцу одакле потиче истинско „усхођење к Вишем Боговиђењу”, како записа Доментијан у једном свом тексту. Пошто сам рођен у старовлашком крају, у породици заснованој на светосавској духовности и световној народној култури, понео сам у себи много тога саобразног животодајном Логосу и надасве подређеног поштовању доброте у другоме. На крштењу сам добио име у славу мира, а моја крсна слава је Свети Јован Крститељ. Написао сам доста песама у молитвеној интонацији и настојању да ублажим свакидашње тишње и зебње пред свим оним болним значењима својственим човеку који се брани од пустоши, стварајући језиком песмотворним чвршће и смисленије темеље свога постојања.

Нова збирка се зове „У палати правде – само прамен”. Да ли је дошло време за полагање рачуна?

Свакако. Страсти се стишавају, мисао све дубље сврдла и дотиче неизречје и неспокоје после младалачких неспоразума првенствено са собом самим, а онда и са светом углавном несводивим на рационалне одреднице. Било је до сада доста веселих часова, али и нечег изнуђеног трагичним замкама у које сам неопрезно улазио. Ипак сам опстајао, могу рећи, у првом реду, захваљујући својој посвећености књижевности и немирењу са стварношћу. Кад год сам био суочен са изазовима другачијим од мојих уверења, писао бих нову књигу и тако сам правио неку врсту душевног штита од свега оног за чим сам од рођења чезнуо. У неколико новијих књига започео сам свођење рачуна у личном именику... И у овој новој књизи сам наставио још јасније и продубљеније самоогледање без остатка у све ближем оностраном огледалу.

Постоје, кажете, речи заумнице и речи богомољке, које су за песму корисније?

Тешко је рећи које нуде више изражајности на песничком језику – и једне и друге оправдају своју поетичку функцију, ако исијавају нешто друго у односу на знане исказе и лирске акардиограме. Заумнице разрастају загонетку, а богомољке сведоче о величини – душевног одрона.

У књизи је и неколико љубавних песама. Могу ли топлина породичног дома и љубав да – спасу свет?

Љубавне песме су вечна тема, највидљивија на емотивној скали у тренуцима када песнички језик захвата саму суштину из недовршиве – граматике осећања. Такође, многобројне стихове сам сплитао около родне куће и исконског тајнописа у завичајном селу Љубање, где сам узалуд мислио да негде другде слађе воће рађа. А да ли љубав може спасити свет јесте запитаност свеприсутна и представља непресушиво извориште лиризма и, коначно, самог живота. Достојевски је истицао да „смисао људског бића није само у живљењу већ у оном зашто се живи”. А непорециво да је љубав део те највише смислености.

Ништа није заувек изгубљено, кажете у једној песми. Значи ли то да има наде и за Косово и Метохију?

Одмах морам истаћи да су Косово и Метохија неодвојиви део Србије. Управни одбор УКС и већина чланства поштују друге народе и националности – самим тим поштује и своје националне интересе, који су изнад свега другог. Истовремено, залажемо се са свим добронамерним људима да се врати мир у нашу јужну покрајину и да се омогући многобројним изгнаницима и страдалницима да изнова оживе запустеле куће и житишта, да буду своји на своме, без страха од сутрашњице. Верујемо да ће наше државно руководство и представници других странака пронаћи заједнички језик и да ће када је у питању опстанак српског народа на Косову и Метохији, имати снаге да се сложе и оснаже наду,без обзира на контроверзне датости условљене политиком светских моћника.

Председник сте УКС. Који су највећи проблеми овог удружења?

УКС, као и остала уметничка удружења, налази се у погубним раљама транзиције и увећане економске кризе. Уз то, више посесивних интересних група бацило је око на зграду у Француској 7 – која има статус националног културног добра. Годинама је у појединим медијима ово удружење изложено ружном етикетирању и говору мржње без икакве суштинске аргументације. Сва та галама, време је показало, углавном је била у функцији одузимања зграде. Још једном истичемо да УКС није ни страначко, ни партијско и да одолева доминацији било које интересне групе. Чланство је вишенационално и сваки писац за себе, независно од политичких уверења, репрезентује нашу културу својим књижевним делима. Ми нисмо супротстављени раду Српског књижевног друштва, у чијим редовима има значајних писаца. Различити поетички погледи и разноврсније стваралаштво иду само у прилог већем угледу наше књижевности.

Претходна власт вас није баш мазила?

УКС никад није било мезимче досадашње власти. Напротив, и то што смо добијали није могло да покрије ни основне трошкове: редовног излажења листа „Књижевне новине”, Трибине и Београдских међународних књижевних сусрета, који ове године обележавају педесетогодишњицу. Ми, понављам: искључујемо искључивост! Фаворизовање једних на рачун других је изнудица тренутка и немаштине. Значајније је да смо више усредсређени на решавање многобројних проблема, као што су: положај књиге, предозирана комерцијализација издаваштва, редовније излажење књижевне периодике и свакако поправљање социјалне слике писаца, међу којима је мање оних који живе од књиге, а све више оних који живе за књигу.

Зоран Радисављевић

Актуелно
GRBUKS

 Удружење књижевника Србије

Француска 7, 11000 Београд

 

 

 

Телефон: 381 11 2626 081, 381 11 2626 278

Е-маил:  uks.srbije@gmail.comknjizevnenovineuks@gmail.com

Факс: 381 11 2626 278, 381 11 2635 979

Текући рачун: 205-200273-87 Комерцијална банка

 

                                                                                               © Удружење књижевника Србије

                                                                                                      Уређује: Милош Бркић

                                                                                                     Сарадник: Милан Панић